Vaspitali ga otac ateista i majka vernica: Postao trener pre punoletstva, a sinu u 7. razredu rekao da se mane košarke - evo čemu se okrenuo pred kraj života

Duško „Dule“ Vujošević jedan je od najznačajnijih košarkaških trenera na ovim prostorima i čovek koji je oblikovao mnoge generacije srpskih košarkaša. Rođen 3. marta 1959. u Titogradu (današnja Podgorica), a umro je danas u 67 godini života nakon dužih ozbiljnih zdravstvenih problema, pre svega sa bubrezima, a prošao je i transplantaciju u Belorusiji 2025. godine.

Pored profesionalnog dela karijere, život Duška Vujoševića obeležili su i lične borbe, naročito sa zdravstvenim problemima. Snagu je pronalazio u ljubavi prema umetnosti i književnosti. Navijači ga i danas doživljavaju kao simbol jednog vremena i trenera koji je umeo da stvori šampione od klinaca.

Još u ranom detinjstvu, kada je imao svega pet godina, njegova porodica se preselila u Beograd. Kao i mnogi vršnjaci tog vremena, Duško je zavoleo košarku posle istorijskog uspeha reprezentacije Jugoslavije i osvajanja Svetskog prvenstva 1970, što je u zemlji izazvalo pravi talas popularnosti ovog sporta.

Počeo je da trenira u pionirskom pogonu Partizana, odlazio je na svaki trening sa velikim žarom i rado učio nove košarkaške veštine. Sam je kasnije priznao da mu šut nikada nije bio jača strana, ali da je uživao u svemu drugom što je košarka donosila.

Kada je po uzrastu prerastao kadetsku selekciju i stigao do juniora, trener mu je otvoreno rekao da ga ne vidi kao deo perspektivnog tima. Takva odluka teško mu je pala, a dok je napuštao teren Partizana na Malom Kalemegdanu u sebi je pomislio: „Vratiću se ja jednog dana“, jer nije mogao da zamisli život bez košarke.

Vujošević je bio učenik 8. beogradske gimnazije (današnja Treća), gde je bio i predsednik saveta učenika. Škola tada nije imala sopstvenu salu za fizičko vaspitanje, ali je postojala želja da se oformi košarkaški tim. Duško je otišao kod svog bivšeg profesora iz osnovne škole „Aleksa Šantić“ (danas „Vladislav Ribnikar“) i zamolio ga da im omogući termine za treninge. Profesor je pristao i dodao:

„Imam jednu talentovanu generaciju klinaca za košarku, ali bih želeo da ih vodi neko ko se već bavi tim sportom“.

Na to mu je Duško odgovorio: „Evo, ja ću da ih vodim“.

Ubrzo su osvojili školsko prvenstvo Vračara, a najistaknutijeg igrača iz tog tima, Srđana Dabića, odveo je na probu među crno-bele, iako je ovaj već bio u pionirima Crvene zvezde. U Partizanu su se zahvalili Dabiću, ali su se obratili Vujoševiću sa pitanjem da li bi želeo da radi sa najmlađim selekcijama.

On je oberučke pristao, i postao pomoćni trener pionira. Tako je, još pre svoje osamnaeste godine, započeo trenerski put koji će ga kasnije odvesti do samog vrha evropske košarke.

Porodica i lični život

Duško Vujošević je oženjen Anom, sa kojom ima sina Luku, takođe košarkaša. Porodica živi u Beogradu, dok slobodno vreme najradije provode u Herceg Novom, mestu koje im pruža mir i predah od sportskih obaveza.

-“Supruga mi je fakultetski obrazovana ali ne radi. A Luka radi domaći i trenira džudo zato što ga je Sinan tukao", otkrio je jednom prilikom.

Zanimljiva je surova iskrenost Duška, koji je kao otac objasnio sinu da treba da se mane košarke.

-“Ja sam svom sinu, koga volim više od bilo koga, kada je bio sedmi razred rekao da trenira, da bude deo grupe, ali da se ne zaluđuje. Tu je bilo plakanja, celu noć je plakao. Pošto živim sa psima, sinom i ženom, tada su svi bili ljuti na mene, niko nije pričao sa mnom, ali čovek mora da bude iskren”, priznao je.

Njegova životna filozofija i odnos prema praznicima oblikovani su još u detinjstvu. Otac mu je bio komunista i ateista, dok je majka bila religiozna, pa je dom u kojem je odrastao nosio obeležje tolerantne i otvorene atmosfere.

-“Otac je bio komunista i ateista, a majka je religiozna. Nije se radilo o sukobu, već o finoj tolerantnoj atmosferi. Kad si đak, najviše voliš praznike jer ne ideš u školu. Uvek je bilo toplih reči, toga se uvek najradije sećam. To mi je bio i najlepši poklon”, svojevremeno je kazao poznati srpski trener.

Vujošević se kasnije prisećao da to nikada nije bilo izvor nekih sukoba, nego čak tolerancije. Najviše pamti reči podrške i toplinu porodice, koje su mu, kako kaže, bile najveći poklon u detinjstvu.

Kao đak najviše se radovao praznicima jer tih dana nije bilo škole, ali je uvek naglašavao da su mu najlepši trenuci ostali vezani za porodične razgovore i iskrene reči ohrabrenja.

Ljubav prema umetnosti

Pored košarke, Duško Vujošević je poznat i kao strastveni kolekcionar slika i veliki ljubitelj književnosti. Njegova ideja da igrač mora biti više od sportiste pretočila se i u praksu. Tako je često na pripremama košarkašima davao knjige da čitaju, uveren da vrhunski sportisti moraju istovremeno razvijati i duh, a ne samo telo.

Još krajem osamdesetih godina uplovio je u svet umetnosti. Prva slika koju je kupio bila je „Balerina“ Bože Prodanovića, a tokom godina kolekcija se širila delima brojnih autora. Najnoviji dragulj u njegovoj zbirci je Milunovićeva „Ranjena čaplja“, slika kojoj pridaje posebno mesto.

Njegova kolekcija danas broji radove najpoznatijih slikara regiona: Lubarde, Šumanovića, Šejke, Čelebonovića, Milunovića, Dobrovića, Bijelića, Tabakovića, Cuce Sokić, Dade Đurića, Omčikusa, Stanića, Radovića i Gvozdenovića.

Ipak, i sam priznaje da mu nedostaje delo Miće Popovića iz ciklusa „Gvozden“, koje je, kako kaže, odavno želeo da poseduje.

“Meni je širi spektar interesovanja pomogao da budem kreativniji i bolji, ali ja volim ljude koji su posvećeni potpuno onome čime se bave”, izjavio je svojevremeno.

Vujoševićeva strast prema umetnosti počela je 1980-ih, kada je prisustvovao izložbi Voja Stanića u Galeriji SANU.

“Te slike su me obuzele, probudile potpuno novu vrstu strasti. Od tada pratim umetnost sa istim žarom kao i košarku“, rekao je jednom prilikom.

Smatra da umetnička dela treba da se posmatraju kao živi organizmi koji vas prate i oblikuju.

Zanimljivo je da među svim delima nema njegovog portreta, što govori o njegovoj ličnosti i odnosu prema umetnosti: umesto sebe, u kolekciji radije vidi autoportrete priznatih umetnika, poput Petra Omčikusa.

Za Vujoševića kolekcionarstvo nije pitanje prestiža, već iskrene pasije. Njegove priče o susretima sa umetnicima, galeristima i kolegama kolekcionarima često otkrivaju drugu stranu čoveka kog je javnost navikla da vidi isključivo kroz košarku. U njegovom životu umetnost zauzima mesto skoro podjednakog značaja kao i sport.

Posebno zanimljivo je što i među sportistima vidi sve više kolekcionara. Otkrio je da je i bivši kapiten Partizana Radovan Zagorac zaplovio u svet umetničkih zbirki, što za njega predstavlja dokaz da je kultura sastavni deo sportskog identiteta.

Zdravstveni problemi

Dugogodišnja trenerska karijera, neprestani stres i potpuna posvećenost košarci ostavili su ozbiljne posledice na zdravlje Duška Vujoševića. Još pre više od decenije otkriven mu je dijabetes, bolest koja je postepeno narušavala funkcionisanje njegovog organizma. Prvo su stradali kapilari i vene, a kasnije su problemi zahvatili i bubrege.

Vujošević je godinama bio na dijalizi, a 2017. je zbog komplikacija morao da se podvrgne amputaciji prsta na nozi. Iste godine obelodanio je da je bio na ispitivanjima u Istanbulu, gde je trebalo da se proceni da li je kandidat za transplantaciju bubrega, a imao je i manju operaciju na srcu. Rezultati tada nisu dali zeleno svetlo, pa je nastavio da živi uz redovne tretmane i veliku disciplinu, čekajući pravi trenutak.

-“Čoveku koji je bolestan je potrebna najveća pomoć, a obično se ljudi okreću od onih koji su bolesni. Neki ne mogu da to podnesu da gledaju, neki nemaju dovoljnu količinu empatije, ali društvo mora da ima svoja rešenja i svoje propise. Jer ja nisam kao osoba neko ko je najbolji da tumači ovaj problem zbog toga što nisam objektivan. Ja imam potrebu za bubregom, da li od živog donora ili čoveka koji je umro. Imam dijabetes, dnevno mi je neophodna doza insulina, ali i doza košarke da bih preživeo. Na kraju sezone biće mi neophodna i transplantacija bubrega! Bolest mi je bila veliki problem ovog leta. Morao sam da budem u bolnici određeno vreme kako bih se pripremio za dijalizu. Na moje iznenađenje, zdravlje mi se pogoršalo tokom prošle sezone. Neuspesi, a posebno činjenica da igrači nisu prihvatili moj način rada, emotivno su me koštali mnogo. Mislim da je sve to i dovelo do dijalize”, rekao je svojevremeno Vujošević.

Posle dve godine borbe na programu u Minsku, gde je bio pod stalnim terapijama, pojavio se odgovarajući donor. U specijalizovanoj klinici za nefrologiju u beloruskoj prestonici obavljena je komplikovana transplantacija bubrega. Operacija je prošla uspešno, a vest o tome potvrdio je i njegov dugogodišnji prijatelj i kolega Bogdan Tanjević, koji je poručio:

“Naš dragi drugar se oporavlja od složene intervencije… Ide to dobro.“

Iako su zdravstvene teškoće pratile gotovo poslednje dve decenije njegovog života, Vujošević je ostao uporan i istrajan, pokazujući istu snagu karaktera kojom je vodio i svoje timove. Njegova borba sa bolešću postala je svojevrsni nastavak sportske karijere: svakodnevna disciplina, nepokolebljiva volja i uverenje da se i najteži protivnici mogu savladati. Ipak na kraju je bolest bila ta koja je pobedila.