Kristina je žena koja je najduže bila u svemiru - čak 328 dana: Ono što se desilo sa njenim telom sve je ostavilo bez teksta, a sad leti na Mesec

Čuvena astronautkinja Kristina Kuk sa misijom Artemis II danas poleće sa Zemlje, čak 53 godine nakon što je NASA poslala poslednju misiju s ljudskom posadom na Mesec. Putovanje bi trebalo da traje 10 dana  bez zaustavljanja. Za to vreme će četvoročlana posada u kapsuli Orion provesti jedan dan u orbiti oko Zemlje, potom se usmeriti ka Mesecu, izvesti brzi prelet umesto sletanja, a zatim se vratiti na Zemlju.

Žena koja je provela najviše vremena u svemiru

Ona je pre ovog let provela u svemiru skoro godinu dana i drži rekord za najduži pojedinačni let jedne žene jer je van Zemlje provela 328 dana. Dok je boravila na Međunarodnoj svemirskoj stanici 2019, bila je deo prve isključivo ženske šetnje po svemiru.

– Ovo je proslava činjenice da smo stigli do trenutka u istoriji kada žene mogu da lete na Mesec – kaže astronautkinja.

Šta se desilo sa Kristininim telom tokom 328 dana u svemiru?

 Tokom ovog perioda, njen organizam se morao prilagođavati mikrogravitaciji, što je dovelo do značajnih fizioloških promena. Bez uticaja gravitacije, mišići i kosti nisu radili kao na Zemlji, pa su oslabiili i izgubili deo mase i gustine, uprkos svakodnevnim vežbama u svemirskoj “teretani”. Pored toga, fluidi u telu su se redistribuirali, što je izazvalo oticanje lica i povećan pritisak na oči i mozak, dok su unutrašnje uvo i senzori za ravnotežu morali da se prilagode životu bez gravitacije, što je kod povratka na Zemlju dovelo do vrtoglavice i nesigurnog hoda.

Nakon sletanja, Koch je odmah prošla kroz opsežne medicinske preglede i fizičku rehabilitaciju. Lekari su pratili oporavak mišića i kostiju, funkciju srca i krvotoka, kao i vestibularni sistem, jer je telo moralo ponovo da se navikne na Zemljinu gravitaciju. Proces povratka u normalno stanje traje nedeljama ili mesecima i uključuje specijalizovane vežbe, kontrolu vida i postupno vraćanje snage. Podaci prikupljeni od njenog boravka u svemiru koriste se za bolje razumevanje dugoročnih efekata života u mikrogravitaciji, što je ključno za planiranje budućih misija na Mesec, Mars i dalje destinacije.

Zanimljiv Kristinin životni put

Kristina Kuk je rođena u Mičigenu i odrasla u Severnoj Karolini, a od detinjstva je sanjala da postane astronautkinja.

– Kad sam bila devojčica, volela sam sve pored čega sam se osećala malenom. Sve što me je teralo da razmišljam o veličini univerzuma, mojoj ulozi u njemu, koliko je ogroman i šta se sve može istražiti... Volela sam da otvaram putopise, da cepam stranice udaljenih predela i lepim ih na zidove sobe – ispričala je jednom prilikom, prenos Glossy i tada je dodala:

– Kad sam išla u osnovnu školu, imala sam fotografije i mape Antarktika i snimke svemira pored njih, a ispostavilo se da su zidovi iz moje mladosti definisali moju karijeru – objasnila je ona.

Diplomirala je u Školi za nauku i matematiku Severne Karoline u Daramu 1997, pa stekla dve diplome osnovnih studija na Državnom univerzitetu Severne Karoline, u oblasti elektrotehnike i fizike, a potom i magistarsku diplomu iz elektrotehnike. Nakon toga je diplomirala na programu NASA Akademije u Centru za svemirske letove "Godard".

Godinama je radila na razvoju instrumenata za istraživanje svemira i oblastima inženjerstva na daljinu i doprinela instrumentima za više misija koje su proučavale astrofiziku i kosmologiju. Paralelno je radila i kao vanredna profesorka na Koledžu "Montgomeri" u merilendu i vodila kurs u Laboratoriji za fiziku. Provela je i tri godine putujući po arktičkim i antarktičkim regionima, pa je tako iskusila temperaturu od -79,4°C na Južnom polu.

Na Antarktiku je bila članica vatrogasnih timova i ekipa za traganje i spasavanje okeana i glečera.

– To znači da mesecima ne vidite sunce, sa istom ste ekipom i bez pošte ili sveže hrane. Izolacija, odustvo porodice i prijatelja i nedostatak novih senzornih unosa su uslovi u kojima morate us ebi da pronađete strategiju da biste napredovali – objasnila je Kristina Kuk kasnije.

Radila je i kao eletroinženjerka u Odeljenju za svemir Laboratorije za primenjenu fiziku na Univerzitetu "Džon Hopkins" i doprinela razvoju brojnih instrumenata za proučavanje čestica zračenja za NASA misije, uključujući sonde Džuno i Van Alen.

Kako izgleda njen privatni život?

Kada ne nosi astronautsko odelo i ne pomera granice nauke, Kristina Kuk živi mirno i povučeno u Teksasu sa svojim suprugom Robertom Kukom.

Dok je on strastveni zaljubljenik u američki fudbal, ona više uživa u penjanju po stenama, a Robert je bio jedan od najponosnijih ljudi na svetu kad je saznao da će njegova supruga otići u svemir.

– Bio sam tako ponosan, tako uzbuđen. Pomislio sam "Vau, ovo je ogromna tajna". Znate, velika je i morate da je čuvate. Rekao sam: "Okej, pretpostavljam da idemo u Hjuston" – ispričao je on u jednom podkastu u kom je gostovao sa suprugom.

Par ima jednog ljubimca, psa po imenu LBD, o kom Robert brine dok je njegova supruga u opasnim misijama.

– Zaista se ne sećam perioda kada nisam želela da bude astronautkinja – priznala je u jednom intervjuu Kristina Kuk. – Shvatila sam da ću postati astronautkinja jer su me moje strasti pretvorile u nekoga ko može najvipe doprineti ljudskim letovima u svemir.

Kako se Kristini ostvario san da postane astronautkinja?

U junu 2013. godine je izabrana da bude deo Astronautske grupe 21, a obuku je završila dve godine kasnije, što je značilo da je Kristina Kuk bila dostupna za buduće misije. Prošla je kroz naučne i tehničke brifinge, intenzivnu obuku o sistemima Međunarodne svemirske stanice, svemirskim šetnjama, robotici, kao i fiziološku obuku, zatim onu za letenje i preživljavanje u vodi i divljini.

Prvi put se u svemiru našla 14. marta 2019. godine, gde je Sojuzom stigla s Aleksejem ovčininom i Nikom Hejgom i prirdružila se Ekspediciji 59/60/61.

Učestvovala je u prvoj potpuno ženskoj šetnji svemirom sa Džesikom Meir 18. oktobra te godine, a njih dve su još dvaput to ponovile u januaru 2020.
Nakon što joj je misija produžena, Kristina Kuk se vratila na Zemlju 6. februara 2020, čak 328 dana kasnije, što je najduži neprekinuti boravak jedne žene u svemiru. Kako joj je misija produžena, ona danas učestvuje u istraživanjima fizičkih, bioloških i mentalnih efekata dugoročnog boravka u svemiru na žene.