Glumac Marko Nikolić, kojeg je publika širom regiona zavolela kao nezaboravnog Gigu Moravca iz serije Bolji život, preminuo je 2. januara 2019. godine. Iako je na malim ekranima ostavljao utisak vedrine, stabilnosti i životne mudrosti, iza tog prepoznatljivog osmeha krila se tiha i dugotrajna borba sa ozbiljnom bolešću koja je godinama uzimala svoj danak.
Tiha borba daleko od očiju javnosti
Iako su prognoze bile obeshrabrujuće, Marko nije dozvolio da ga strah nadvlada. Umesto da svoju borbu deli sa javnošću, odlučio je da je vodi dostojanstveno i povučeno, oslanjajući se isključivo na podršku porodice i najbližih prijatelja.
U javnosti se tek kasnije saznalo koliko je njegova svakodnevica bila teška – na terapije je odlazio sam, često koristeći gradski prevoz, bez pompe i bez potrebe da izaziva sažaljenje. Uprkos svemu, ostao je dosledan sebi, birajući tišinu umesto pažnje.
Životne promene pod pritiskom bolesti
Kada se razboleo, Marko nije želeo da o tome govori javno, niti da svoju intimu izlaže znatiželjnim pogledima. Ipak, bolest je sa sobom donela niz promena koje su duboko uticale na njegov svakodnevni život, ali i na egzistenciju njegove porodice.
- Kada sam se razboleo sve je nekako počelo kod mene da se menja.Ostavio sam cigarete i piće iz čistog straha. Sedeo sam u pozorištu, niko me više nije zvao da igram uloge. U junu sam se penzionisao, a u septembru mi ukinuta nacionalna penzija. Žena izgubila posao nakon 27 godina radnog staža, starija ćerka ostala bez posla, mlađa diplomirala i ništa. Bilo je mnogo teško - rekao je jednom glumac za "Magazin Pas".
Ove reči svedoče o periodu u kojem su se lične, profesionalne i porodične krize preplitale, stvarajući osećaj potpune neizvesnosti.
Trenuci nade i suočavanje sa strahom
Nakon dugog i iscrpljujućeg lečenja, činilo se da je uspeo da pobedi bolest. Sa dozom opreza, ali i olakšanja, govorio je o svom iskustvu i strahovima, otvoreno priznajući koliko je blizu bio granice između života i smrti.
- Izuzetno, preživeo sam to što sam preživeo i bio na samoj ivici života. I to je strašno. U ovakvoj situaciji nema nikakvih odbrambenih mehanizama kao što postoje za neke druge stresne slučajeve, pa da čovek može da se brani. Kad dođeš u situaciju da se suočiš s nestankom, više misliš na svoju okolinu, na porodicu, na psa, lepe trenutke koje ćeš propustiti, pecanje, Dunav, čamac... Možete da zamislite koliki je to strah kada od njega više ne pijem, ne pušim, ne jedem meso. Bio sam sladokusac koji je sebi spremao hranu, a danas takođe spremam, ali ono što moram da jedem. Više i nije toliko važno šta jedeš, već da jedeš na vreme, a ja imam i šećer, koji takođe ima taj zahtev zbog insulina. Ali, i pored svega toga, osećam se veoma dobro, pun sam duha, imam kondicije da radim.
Uprkos optimizmu i snazi duha koju je pokazivao, bolest je na kraju bila jača.
Poslednji dani i oproštaj
Nakon višegodišnje borbe, Marko Nikolić preminuo je 2. januara 2019. godine, ostavljajući iza sebe bogatu umetničku karijeru, ali i prazninu u srcima onih koji su ga voleli.
Porodica spremna na najteži trenutak
Njegova ćerka Mina otvoreno je govorila o gubitku, naglašavajući da ih je dugotrajna bolest, koliko god to bilo bolno, ipak pripremila na ono što dolazi.
- Budući da je duže vreme bolovao, mogla sam da se pripremim za neminovno. Da je smrt nastupila iznenada, verovatno bih se i danas oporavljala od tog šoka. Jedna koleginica mi je nedavno rekla da ju je smrt oca stigla tek posle deset godina, tako da očekujem nove udare tuge. Nemam potrebu da često odlazim na tatin grob. Posetim ga kad mi se nešto važno desi - istakla je Mina.
Neobični rituali sećanja
Govoreći o načinu na koji čuva uspomenu na oca, Mina je priznala da je razvila sopstvene male rituale koji joj pomažu da održi osećaj bliskosti, čak i nakon njegove smrti.
- Ne pričam s njim, puštam mu muziku, najviše Olivera Dragojevića, Animalse, Bitlse, sve ono što je voleo. Sednem, zapalim mu cigaru. Nisam verovala da ću to činiti. Počela sam da radim te čudne rituale. Taj običaj mi je bio stran kada je mama mog druga sinu palilu cigaru i sipala koka-kolu na grobu. Sad ja imam potrebu da radim to isto - ispričala je ona.
Tiha praznina koja ostaje
Na kraju, istakla je ono što je možda najteže izgovoriti – odsustvo koje se ne može nadoknaditi. U svakodnevnim situacijama, u malim i velikim trenucima, javlja se potreba da podeli misao, potraži savet ili jednostavno oseti očevu prisutnost.
Sećanja ostaju, ali i tiha praznina koja podseća koliko je njegova uloga u njenom životu bila nezamenjiva.
