Lekar znao da je kraj čim je video Lauševića, na samrti ga stigle reči oca mladića kog je ubio: Njegova sestra od Žarka tražila samo 1 stvar, a ranjeni momak...

Obična noć koja se pretvorila u pakao

Jedna noć i 30 sekundi bilo je dovoljno da se njegov, do tada savršen život, pretvori u pakao.

U strahu za svoj život i život svog brata, sa devet hitaca usmrtio je Dragora Pejovića i Radovana Vučinića koji su u to vreme imali 20 i 21 godinu, a ranio Andriju Kažića.

Glumac je za ubistvo odgovarao pred sudom, koji mu je dodelio kaznu od 15 godina zatvora. Naime, u Crnoj Gori 1994. osuđen na 15 godina zbog prekoračenja nužne odbrane. Međutim,1996. godine, kazna mu je smanjena na četiri godine. Odslužio je četiri i po godine u zatvorima u Požarevcu i Spužu, a kada je 1998. pušten na slobodu, preselio se u Ameriku u strahu od krvne osvete.

"Nisam izgovorio svoju završnu reč na ovom poslednjem suđenju. A hteo sam ponovo da kažem tim unesrećenim porodicama da shvate, ako mogu, koliko sam svestan zla koje sam im naneo, tragedije koju su doživeli i koju doživljavaju", rekao je on medijima pre nego što je otišao u inostranstvo i dodao:

"Znam da bol ne čuje, ali ne bi bilo od mene srećnijeg čoveka na kugli zemaljskoj da se to nije desilo, da sam mogao drugačije… U crkvi uvek upalim tri sveće: za oca i njih dvojicu. Mora biti da smo nešto teško zgrešili sva trojica. I njih dvojica i ja, pa nas je Bog tako sastavio: da njih kazni mojom rukom, mene njihovim glavama…

Šta mu je rekao Andrija poručio posle mnogo godina?

Iako je Andrija Kažić posle nesreće izbegavao eksponiranje u javnosti, u jednom od retih obraćanja 2009. godine istakao je za medije da je Žarku oprostio.

"To što se odigralo uskoro će doživeti punoletstvo. Život ide dalje i na sreću, ja danas imam svoju sreću. Imam posao, a pre svega imam dva sina, što je najbitnije, jer se posle nesreće polemisalo da neću moći da imam decu, budući da sam bio ranjen u testise. Daleko je teže onima koji su izgubili decu. Sa Pejovićima nisam u kontaktu, a Vučinići su mi komšije i znam da i oni danas imaju svoje živote. Njima jeste ostala ogromna bol za izgubljenim sinom, ali sve to postepeno ide u zaborav. Takav je život", rekao je Kažić tada.

Dodao je i da se od kobne noći svašta događalo u njegovom životu, kao i da je o Žarku povremeno saznavao informacije, te da izbegava da se vraća na događaj koji je svima promenio živote.

Iako je Andrija Kažić posle nesreće izbegavao eksponiranje u javnosti, u jednom od retikh obraćanja 2009. godine istakao je za medije da je Žarku oprostio.

"U ovom momentu sam mu faktički oprostio. Najpreciznije što mogu da kažem je da sam ravnodušan što se tiče Žarka Lauševića", rekao je Andrija 2009. godine, i napomenuo da je Lauševića kao glumca rado gledao.

"Gledajući ga kao glumca mogu da kažem sam izuzetno cenio ono što je radio i da sam ga voleo kao umetnika" zaključio je Andrija, u jednom od retkih obraćanja za medije.

"Neće biti krvne osvete"

Sa druge strane, u julu 2009 godine i sestre pokojnog Radovana Vučinića, Slavica Vučinić i Slavka Janošević iz Podgorice, poslale su pismo "javnosti u Srbiji". Tada su otkrile da je jedino očekivanje porodice da Žarko Laušević do kraja odsluži pravosnažnom presudom dosuđenu kaznu, jer, kako su navele, ne ispunjava uslove za njeno smanjenje po bilo kom osnovu. A posebno su podvukle da njihovi najbliži nikada nisu tražili krvnu osvetu.

"Od ubistva u kafiću ’Epl’ prošlo je 16 godina. Za to vreme, navodnoj osveti bili su dostupni i deca Žarka Lauševića i Branimir Laušević sa porodicom i njihova sestra, pa u jednom trenutku čak i sam Žarko. I? Šta im se dogodilo? Ništa i što se porodice Vučinić tiče - ništa im se i neće dogoditi“, dodaje se u pismu.

Prema njihovoj oceni, i sada se prenebregavaju ili iskrivljuju neke činjenice "iz te strašne noći, kako bi se umanjio značaj Lauševića i uvećao značaj postupaka ubijenih, odnosno Radovana Vučinića i Dragora Pejovića".

Pomilovao ga je predsednik Srbije Boris Tadić 2011. godine, na osnovu bilateralnog sporazuma između Srbije i Crne Gore, koji predviđa da osuđeni izdržava kaznu u zemlji čiji je državljanin.

Šta se zaista desilo?

Jedan izlazak Lauševića sa bratom pretvorio se u nezapamćenju tragediju, a o svemu sa lica mesta tada su izveštavale "Večernje novosti", prenosimo vam deo:

"Naime, jedna, gotovo, bezazlena ponoćna čarka u kafe baru između nekoliko mladića sa jedne, i beogradskog glumca Žarka Lauševića i njegovog brata Branimira, sa druge strane, tragično je završena. Život su izgubili Dragor Pejović (1973) i Radovan Vučinić (1972), obojica iz Podgorice.

Teško povređeni su Andrija Kažić (1969) iz Podgorice i Branimir Laušević (1955), takođe iz podgorice. Obojica povređenih nalaze se u podgoričkoj bolnici. Lakše povrede zadobio je i Žarko Laušević (1960). Braća Laušević i Andrija Kažić su lišeni slobode.

Ovaj težak slučaj dogodio se u kafe baru "APPLE" u Bulevaru Lenjina, omiljenom mestu mladih Podgoričana iz dela grada preko Morače.

Prema zvaničnim podacima Centra bezbednosti Podgorice do tuče je došlo između Dragora Pejovića, Radovana Vučinića i Andrije Kažića, sa jedne strane, i braće Žarka i Branimira Lauševića, sa druge strane.

Inspektori su utvrdili da su u tuči braća Laušević upotrebili pištolje (devetka) i tom prilikom ispalili više hitaca, pogodivši Pejovića i Vučinića, koji su ubrzo podlegli povredama. Povrede je zadovio i Andrija Kažić, ali one nisu bile smrtonosne.

Ceo događaj odvijao se kao na filmu. I oni koji su bili svedoci teško uspevaju da "pohvataju konce" i predoče tužnu sliku.

- Neverovatno je šta se dogodilo. Praktično, ni od čega došlo je do tragedije - sva uzbuđena pričala  Dragica Bogavac tada za "Večernje novosti", koja je pred ponoć posluživala mladiće u kafe baru.

- Ama, baš ništa nije "mirisalo" na ono što se dogodilo. Pre nego što su braća Laušević došla, a bilo je nešto oko pola noći, u kafe baru u maloj bašti, sedela je grupa mladića. Neki od njih su naši stalni gosti. Nakon što su pojeli po sendvič, popili neko pivo i neki sok, otišli su preko ulice (Bulevar Lenjina). Jedino se zadržao, oslonjen na ogradu, Dragor Pejović. Još je jeo sendvič.

 Doktor Mihajlo Kuljiš koji je pregledao poginule i povređene, je da je Žarko Laušević povređen. Nije želeo detaljnije da opisuje povrede ostalih učesnika u ovom događaju.

Devojka isprekidano priča, pali cigaretu, sva uzbuđena više puta ponavlja: "Pa, to je nemoguće", "Svi su momci bili mirni, a Žarko Laušević navraćao je i ranije, i prošlog leta je kod nas jeo ćevape, rekao je kako je došao jer mu se naši ćevapi sviđaju."

Prema kazivanju Dragice Bogavac, braća Laušević su naručila po pivo i ćevapčiće. Dok je stariji Laušević Branimir, sedeo za stolom, Žarko Laušević se vratio do kioska da vidi koju salatu da naruče.

- Baš tada su mladići, koji su već bili sa druge strane ulice, dovikivali, bili su bučni - priča Dragica Bogavac.

- Na to je, bez povišenog tona, Žarko Laušević, dobacio, koliko se sećam, Pejoviću "Što je ova graja". Tada je Pejović odgovorio, opet, kažem, koliko mogu da se setim: "Što te briga ko graji". Tada je došlo do koškanja. Videla sam kada je Žarko Laušević padao uz sam zid kioska. Bio je obučen u kratke pantalone i mornarsku majcu. Oko struka nosio je onu torbicu za novac, dok mu je kožna torba visila o ramenu. U kafe baru u to vreme bio je samo jedan gost.

- Kada je došlo do koškanja, Pejoviću je u pomoć pritekao Radovan Vučinić. Svi su se tako našli u malom prostoru baštice kafe bara. Najednom je počela pucnjava. Jedna stanarka nam je pričala da je pucnjava trajala "ceo vek". Nije to bilo rafalno veli, sedela sam na terasi obližnje zgrade i gotovo brojala hice sve do 15. Pomislila sam kada će ta pucnjava prestati.

Dragica Bogavac je prvo ušla u kiosk ne znajući šta da radi. Sa njom su bile još dve koleginice.

- Izašla sam sa kuhinjskim nožem u ruci sa kojim sam pre rezala salatu - pričala je Dragica Bogavac. - Baš u tom trenutku jedan mladić je istrčao iz bašte, držeći se za stomak, pao je ispred mene na trotoar. U tom času meni je nož ispao iz ruku.

Marina Raonić, devojka koja je takođe te noći radila u kafe baru, uznemirena, i nakon saslušanja u Centru bezbednosti Podgorice, neprestano uzdiše. Iako je od događaja prošlo dosta vremena, nikako ne može da sastavi sliku šta se desilo.

Vlasnik kafe bara Branko Radoičić, bled i uznemiren trljao je ruke i samo uzdisao.

- Ma, gde ja odoh ranije kući. Da sam bio tu, ovo se ne bi dogodilo. Ti momci su mene uvek hteli da poslušaju i kada bi došlo do nekih čarki. Bili su to dobri momci. Nikada se ovde nije dogodila ni najmanja svađa, a kamoli tuča.

Odavno jedan događaj u gradu na Morači nije toliko uzbudio njegove žitelje kao ovaj u Bulevaru Lenjina. Tim pre što ljudi žale i nastradale momke, za koje niko nema ružne reči, kao i porodicu Laušević koja ovde uživa dobar glas.

- Ja sam bila u kiosku, ali sam čula kako je nešto jako lupilo. Izvirila sam i videla kako Žarko Laušević pada pored kioska - priča okupljenima Marina Raonić. - Nisam videla kada su iz bašte Žarko Laušević i njegov brat izašli, posle svega što se dogodilo", pisale su posle tada "Večernje novosti".

Prošlost pokucala na vrata

Nije ni slutio da će mu prošlost, koju se toliko trudio da zaboravi, pokucati na vrata i to na neverovatan način na snimanju filma "Heroji Halijarda". Ta Lauševićeva uloga, ispostaviće se poslednja, posebna je po mnogo čemu.

Posle Žarko smrti, reditelj filma Radoš Bajić otkrio je najemotivniji deo sa snimanja koji nikada neće zaboraviti.

Kako je otkrio Bajić, zbog jedne replike Žarko je zaplakao na snimanju. Tada je u studiju zavladala najglasnija tišina.

I ništa ne bi bilo toliko neobično da upravo istu takvu rečenicu nije čuo od oca mladića kojeg je glumac ubio 1993. u Podgorici.

- Ne može se razdvojiti užasna tragedija koja je zadesila Žarka sa njegovim životom i sa svim onim što se događalo kasnije. U okviru scenarija "Heroji Halijarda", nakon prebijanja, njegov sin (Nikola Rakočević) dolazi kući. Obilazi ga kapetan Raković (Milan Vasić), a tu je i otac Kosta (Laušević). I ja napišem da Kosta izgovara reči: "Kapetane, kako mi onako unakaziše sina. Nisam ja svoju decu našao na bunjištu da ih tako neko skrnavi i ubija". I mi to tada treba da snimimo. Ceo set doteran, farovi, svetla, kadrovi, šminka sve. Ali ja vidim,

Laušević mu je potom nasamo otkrio strašnu istinu.

- Gleda me u oči, igra mu grlo i kaže: "Ja ne mogu da izgovorim ovu rečenicu. Pitam ga, zašto? "Zato što je istu tu rečenicu, baš takvu, na suđenju meni izgovorio jedan otac od jednog mladića kog sam ja ubio".To je rečenica: "Nisam ja svoju decu našao na bunjištu". Shvatio sam, evo i sad se ježim kada se setim toga. Seo da pogledam šta da učinim, a da rečenica ne promeni smisao. I u jednom trenutku me doziva, maše i poziva me rukom i kaže mi: "Govorim!" Uznemirim se uvek kada pričam to, ježim se od tog emocionalnog trenutka - ispričao je Bajić i dodao da je ta scena svakako ušla u film.

Kako je saznao da ima rak?

Svedočanstvo o njegovoj borbi za život i dah postoji u knjizi "Lauš" Borisa Jakića, u izdanju Vukotić medije, a čiji vam odlomak prenosimo u nastavku.

"Kao svaki ozbiljan i pristojan čovek, Žarko je napravio testament u kojem je do detalja objasnio svoju poslednju volju.

To je učinio u proleće 2023. uveren da kraj nije tako blizu. Između njega i smrti nije bilo nepoznanica, dobro su se znali još od vremena podgoričke tragedije. Stalno su bili bliski, oslovljavali se na "ti".

Nije umeo da štedi. Uprkos bolesti, nije ostavio cigarete. Zamenio je samo njihovu formu - pušio je elektronske umesto duvanskih s filterom.

Doktor sa ORL klinike Kliničko-bolničko centra Srbije bioptirao mu je tkivo, a dobijeni rezultati mogli su se tumačiti dvojako, i da jeste i da nije tumor - objašnjava pukovnik doktor Nebojša Marić, načelnik Odeljenja za grudnu hirurgiju na VMA.

Bio je u dilemi da li treba da operiše pluća ili ne. Čim je žlezda van grudnog koša zahvaćena kancerom, velika je verovatnoća da su u pitanju metastaze. Ali to ne znači da ne može da se operiše. Njegov tumor u donjem režnju nije bio veliki.

To je bila klackalica, šahovski problem kako lečiti, da li početi sa ciljanom hemioterapijom ili odmah operisati. Ja sam kao hirurg smatrao da bi bilo šteta da taj primarni problem ne uklonimo, a da se onda nastavi proces lečenja terapijom koja je kasnije sprovedena.

Preporučio sam mu hirurški zahvat. Nije mi delovao kao čovek koji je plašljiv, ali je preterivao sa analitikom. Čitao je mnogo o kanceru pluća i kako taj problem može rešiti. Bio je uveren da postoji način da se bolest eliminiše ili kontroliše drugim metodama.

Drugi razlog zbog koga je izbegavao hirurški zahvat bili su rezultati biopsije supraklavikularne žlezde, koja u prvom mahu nije dala precizan odgovor na pitanje o kakvoj bolesti je reč. To je kod njega probudilo nadu da je možda u pitanju neka upala, a ne karcinom pluća.

Izabrao je alternativni metod lečenja, promenu načina ishrane, redukovanje unosa šećera i izbegavanje nekih drugih stvari. Poklonio mi je knjigu jednog japanskog autora na tu temu.

Radio je punom parom. Jasno sam mu rekao da su veće šanse za izlečenje ako se bude opredelio za hirurgiju. Rekao sam da je operacija najbolja opcija, čak sam mu rezervisao termin kod mene na odeljenju. Javio mi se posle nekoliko dana i obavestio me, nakon konsulatacija s nekim onkolozima, da neće da se operiše.

Ne mogu da procenim zašto je izbegao hirurški zahvat, da li je u pitanju strah ili uverenje da će tim nekim alternativnim metodama pobediti bolest. Mislim da je bio ubeđen da će je pobediti. Pitao me je koliko će vremena biti u bolnici ako prihvati da bude operisan. Tada je snimao "Vreme smrti" i još jedan ili dva filma.

U tom trenutku osećao se odlično, mogao je da radi i nije osećao veća ograničenja. A to je najveća "kvaka" kod onkoloških bolesti, osećate se dobro sve dok ne možete da stojite na nogama. Poenta je da treba da se lečite dok se osećate odlično.

Bio sam na premijeri "Heroja Halijarda". Kad sam ga video nisam se osećao dobro. Pošto se bavim onkološkim bolesnicima, bilo mi je jasno da je njegovo vreme isteklo. Video sam kraj.

U želji da ne umre bez ožiljaka, grabio je svaki dan, snimao dok je mogao da stoji. I tada, kad je više vremena provodio u KBC "Bežanijska kosa" nego kod kuće, verovao je da su dobri dani pred njim", navedeno je u knjizi "Lauš".

Od rođenja je bio posebno dete

Rođen je 19. januara 1960. na Cetinju, kao najmlađe dete Dušana (1916—1997) i Roksande Laušević (1932—2016), rođene Nikač. Imao je sestru Branku (1952) i brata Branimira (1955). Prema porodičnom predanju, Lauševići potiču sa Kosova, odakle su u 15. veku prešli u Crnu Goru.

Njegov otac Dušan, rođen je u selu Tepca na Žabljaku, za vreme Prvog svetskog rata. Nakon rata, od epidemije španske groznice umrle su mu tri sestre i brat, pa je ostao jedino preživelo dete u porodici. Tokom Drugog svetskog rata bio je u partizanima, a oca Tomu su mu 1942. ubili Nemci. Po zanimanju je bio profesor istorije.

U međuratnom periodu radio je kao učitelj u rodnom selu, a nakon rata je prešao na Cetinje, gde je radio kao nastavnik u osnovnoj školi i gimnaziji, a potom je bio direktor Muzeja kralja Nikole. Godine 1966. Žarko je pošao u osnovnu školu „Njegoš”, u kojoj je njegova majka radila kao sekretarica.

Bio je odličan učenik, a u sedmom razredu, kao najbolji učenik Cetinja dobio je Trinaestonovembarsku nagradu. Veliki uticaj na njega ostavila je knjiga nemačkog pisca Gustava Švaba Priče iz klasične starine, koju mu je otac u detinjstvu poklonio. Ova knjiga predstavlja zbirku grčkih i rimskih priča o bogovima i ljudima, a pored istorijske spoznaje, bila mu je jedinstven nauk o dobru i zlu i ostala njegova lektira za ceo život.

Ulazak u svet glume

Januara 1974. porodica Laušević se preselila u Titograd, gde je završio gimnaziju „Slobodan Škerović”. Tokom školovanja u gimnaziji, na predlog profesora srpskohrvatskog jezika Baća Kruščića uključio se u recitatorsku sekciju. Bio je pobednik na opštinskom i republičkom takmičenju recitatora, a potom na saveznom takmičenju u Zagrebu. Kao srednjoškolac aktivno se bavio šahom i bio član Šahovskog kluba „Titograd”. Godine 1976. postao je član amaterske družine „Dodest” u kojoj je napravio prve glumačke korake, a 1978. ostvario prvu ulogu u TV filmu M. V. reditelja Mila Đukanovića.

Iste godine otišao je u Beograd, gde je upisao glumu na Fakultetu dramskih umetnosti, u klasi profesora Minje Dedića. Diplomirao je 1982. sa monodramom Luča mikrokozma. Iste godine postao je stalni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, debitovao na filmu ulogom u partizanskom filmu Progon i 11. septembra se venčao sa svojom dugogodišnjom devojkom Majom Minić.

Veliku popularnost publike stekao je 1986. ulogom u TV seriji Sivi dom i glavnom ulogom u filmu Šmeker, a naredne godine u filmu Oficir s ružom, za koju je dobio Zlatnu arenu na Festivalu u Puli i nagradu Car Konstantin na Festivalu u Nišu. Godine 1988. i 1989. igrao je značajne uloge u filmovima Braća po materi i Boj na Kosovu, gde je igrao Miloša Obilića. Krajem iste godine snimio je film Bolje od bekstva, koji je iz određenih razloga premijerno prikazan tek u julu 1993. godine. Ovaj film „proročki” je prikazao mnoge događaje, koji su mu se kasnije dogodili — ubistvo, boravak u zatvoru, odlazak u Ameriku i dr. Tokom 1991. i 1992. ostvario je značajne uloge u filmovima Original falsifikata i Crni bombarder i TV seriji Zaboravljeni.

Godine 1990. igrao je Rastka Nemanjića u predstavi Sveti Sava, scenariste Siniše Kovačevića, ali je njeno izvođenje na sceni JDP 30. maja 1990. prekinula grupa ekstremnih srpskih nacionalista. Nakon ovoga, dobijao je pretnje, zbog kojih je nakon incidenta u Klubu Bojan Stupica, u kome je pretučen glumac Irfan Mensur odlučio da nabavi pištolj, koji je nosio sa sobom za potrebe samoodbrane.

Žarko Laušević ostavio je izuzetno bogat glumački trag kroz film, televiziju i pozorište, od svog debija početkom osamdesetih do poslednjih dana života. Na filmu je zablistao u ostvarenjima poput „Progon“, „Savamala“, „Direktan prenos“ i posebno uloge koje su ga učinile jednim od najvoljenijih glumaca svoje generacije: Šilja u seriji „Sivi dom“, Petar u „Oficiru s ružom“, Miloš Obilić u „Boju na Kosovu“, Stojan u „Originalu falsifikata“, kao i upečatljiva dvostruka rola u filmu „Nož“. Tumačio je i snažne likove u serijama „Dani AVNOJ-a“, „Vreme zla“, „Državni službenik“ i mnogim drugim, dok je na pozorišnim daskama Jugoslovenskog dramskog pozorišta ostvario antologijske role u predstavama poput „Kanjoš Macedonović“, „Mačka na usijanom limenom krovu“ i „Staklena menažerija“.

U kasnoj fazi karijere izdvojile su se njegove maestralne interpretacije vojvode Živojina Mišića u seriji „Vreme smrti“ i uloga u filmu „Volja sinovljeva“, koju zbog bolesti nije uspeo potpuno da dovrši. Ipak, njegova poslednja i emotivno najdublja uloga bila je u trećoj sezoni serije „Kalkanski krugovi“, koju je snimao i tokom najtežih trenutaka, ostavljajući publiku njegovim tihim, dostojanstvenim i snažnim umetničkim oproštajem.