Od poslednje Mis Jugoslavije do šlema: Ana Šargić nam otkriva kako je zamenila modne piste za građevinsku prašinu

Javnost je pamti kao poslednju Mis Jugoslavije, ženu čija je lepota obeležila jedno vreme i koja je obećavala blistavu karijeru u svetu mode. Ipak, više od dve decenije kasnije, Ana Šargić se ne bori za naslovnice, već za svaki novi projekat u svetu koji je, kako i sama kaže, "izrazito muški". Umesto krune i reflektora modnih pista, danas nosi građevinski šlem, a umesto revija, vodi firmu za logistiku, transport i niskogradnju.

Pored priče o poslovnom preokretu, dotakli smo se i njenih životnih prioriteta koji se, uprkos čestim selidbama i dramatičnim izazovima poput složene trudnoće, nikada nisu menjali. Ana deli emotivnu priču o odgoju dece, o tome kako ih uči da preuzimaju odgovornost i zašto nikada nije postavila pitanje "Zašto baš ja?". Priča o putu od glamura do prašine sa gradilišta nije samo priča o izboru profesije, već o putovanju kroz život, kroz različite kulture i lekcije koje su je oblikovale u ženu koja je danas "svoja na svome".

1. Ana, javnost Vas pamti kao poslednju Mis Jugoslavije i jednu od najlepših misica. Kako danas izgleda Vaš život, kako Vam je tamo i čime se bavite?

Više od dve decenije prošlo je od te titule i zaista – život kojim danas živim nema mnogo sličnosti sa slikom po kojoj me većina pamti. Umesto reflektora modnih pista, danas su to reflektori sa gradilišta. Umesto krune – šlem. Ipak, štikle su još tu, jer sam oduvek verovala da žena može da bude i jaka i nežna, i odlučna i elegantna.

Vodim firmu koja se bavi logistikom, transportom i niskogradnjom. Posao koji nije nimalo lak, koji zahteva potpunu prisutnost, brze odluke, čvrstu ruku i svakodnevnu spremnost da se rešavaju nepredvidivi problemi. Na terenu sam stalno, sa skoro sto zaposlenih i ponosna sam na način na koji gradimo zajedno. Ne bežim od prašine, niti od izazova. Taj svet mi prija, jer u njemu sve ima težinu, strukturu i rezultat koji se vidi i meri.

Moda je došla rano, i bilo je lepo – ali u meni je oduvek postojala potreba da stvaram nešto čvrsto, opipljivo, nešto što ostaje iza mene. Ne samo zbog mene, već i zbog moje dece. Kroz rad za Dior, rad za najviše zvanice u Emiratima i iskustva sa Institutom za mala i srednja preduzeća u Berlinu, shvatila sam da je moj put – stvaranje.

I upravo tu, u građevini, sam našla sebe. Jer sve osobine koje ovaj posao traži – stabilnost, pouzdanost, odlučnost, organizovanost, čvrst karakter, ali i sposobnost da vodiš ljude, da razumeš sistem, da vidiš širu sliku - sve su to osobine koje i sama nosim. Zato se u ovom poslu ne osećam kao neko ko se prilagođava, već kao neko ko je svoj na svome.

Pet godina sam živela u Kejptaunu, pet u Abu Dabiju, tri u Dubaiju, godinu dana u Kazahstanu, šest u Berlinu. Svuda pomalo pronađem dom. Ali na kraju dana, koreni najjače vuku – i moje srce je ipak u Srbiji. Tu sam najsvoja. Tu sam kod kuće.

2. Koliko Vam je titula Mis Jugoslavije pomogla ili odmogla u kasnijem životu i karijeri?

Titula je tada bila velika stvar. Nosila je veliku težinu - i kulturnu, i društvenu i simboličnu. I zaista, u nekim trenucima me je predstavljala pre nego što sam sama stigla da progovorim. Pomogla mi je da uđem u prostorije u koje mi bez nje možda i ne bi palo na pamet da kročim, ali ono što sam unela u te prostorije – to nije imalo veze sa lentom, već sa mnom.

Da, nekada me je sputavala – jer ljudi su često skloni da prvo vide spoljašnjost, da vas smeste u gotovu sliku. Nekada i u predrasudu. Kada vide da se bavim izrazito muškim biznisom nakon najženstvenijeg mogućeg posla. Upravo zbog toga sam imala dodatni poriv da pokažem sve ono što se ne vidi na prvi pogled, a zapravo je suština mog bića.I morala sam da se dokazujem duplo više, i da moji razultati u poslu budu duplo bolji.

Nije korektno i nije fer, ali je tako. To je bio moj prvi susret sa lekcijom koju kasnije nijedan biznis ne može da zaobiđe: da moraš da izgradiš sopstveni identitet, da te ljudi ozbiljno shvate ne zbog onoga što si bila, već zbog onoga što jesi i kako radiš.
Titula je bila jedno važno poglavlje kog se rado sećam i neizostavni je deo mene i mog života, ali je posle nje bilo još mnogo važnih, lepih, ali i teških etapa.

3. Koliko su se Vaši životni prioriteti promenili od vremena kada ste bili u centru pažnje javnosti do danas?

U suštini, nisu se mnogo promenili. I tada i sada, moji prioriteti su bili usmereni ka suštini, ka ličnom razvoju, učenju, ostvarenju sopstvenih ciljeva. Pažnja javnosti nikada mi nije bila ni cilj ni motiv. I dok je sve to bilo aktuelno, meni je u fokusu bilo – šta ja zapravo želim. Gde idem. Šta gradim iznutra.

Naravno, vremenom se nijanse menjaju. Kada su došla deca, prirodno je da se sve u životu presloži. Imala sam i periode kada su prioriteti bili vrlo jasni, konkretni i teški – boravci po bolnicama, složena trudnoća, dijagnoza superfetacije... Tada nema filozofije. Tada znaš šta je važno. Ali i tada, kao i sada – porodica je ostala moj temelj. Nije to uvek bilo lako, ali mi je davalo svrhu.

Zato ne mogu da kažem da su se prioriteti menjali – više su se produbljivali i sazrevali.

4. Okrenuti ste veoma deci i porodici, da li imate neko posebno pravilo za vaspitanje koje biste podelili?

Moja deca su iz mešovitog braka, rasla su na više kontinenata, i od malih nogu su učena da poštuju sve narode, vere, rase i kulture. Krštena su, imaju temelj u tradiciji, ali i širinu u pogledu na svet. Bilo je izazovno vaspitavati ih u okruženjima koja su se stalno menjala, u zemljama koje funkcionišu po različitim vrednosnim sistemima – ali ono što nikada nije bilo promenljivo bila je poruka koju su čuli kod kuće.

Učila sam ih da nijedna odluka u životu ne dolazi bez odgovornosti. Moj sin već sada sa devet godina zna – ako si napravio izbor, moraš da staneš iza njega. Ako je ispravan, ponekada budeš i nagrađen. Ako nije, posledice su tu. I moraš da znaš da preuzmeš odgovornost za svoje postupke, za sve što radiš ili ne radiš. A kada napraviš grešku, ne beži od toga. Ne želim da ih zaštitim od svega – želim da ih naučim da kroz sve mogu da prođu.

Ceo život donosim odluke izvan "sigurne zone". Preuzimam rizik – i u lepim i u teškim situacijama. Tokom prve trudnoće, kada su mi rekli da moram da izaberem jedno dete a drugo da abortiram, jer se radi o retkom slučaju, superfetaciji – odlučila sam da to neću. Niti sam tada znala kako će se sve završiti, niti kakve će posledice biti. Samo sam znala da želim oba života. Potpisala sam sve papire, preuzela punu odgovornost i nikada se nisam pitala: "Zašto baš ja? Zašto baš meni to da se desi? Šta sam Bogu zgrešila?" Ta pitanja ne postavljam. Kad život dođe sa nečim teškim, ne tražim krivca – tražim rešenje.

Vaspitavam ih tako da znaju da je život nepredvidiv, ali da u svemu mogu da budu jaki, svoji i odgovorni. Nikad nisam želela da ih njihova priča obeleži, niti da zbog iste žive pod staklenim zvonom. I ponosna sam na njihovu samostalnost i sposobnost da donose odluke i preuzmu odgovornost za svoje postupke.

Zato danas ništa ne bih menjala. I dobre i loše odluke su me učile. Gubila sam, dobijala, padala, ustajala – ali nikada nisam okrivila nikoga za svoje izbore. Naučila sam da budem mirna sa sobom. I to je, verujem, i ono najvažnije što mogu da prenesem svojoj deci.

5. Kako provodite slobodno vreme?

Zavisi od toga s kim sam. Ako sam sa prijateljima – to su večere, duge priče i smeh do kasno u noć. Ako sam sa decom – sve se vrti oko njih i njihovih ritmova, a meni to prija jer me vraća u sadašnji trenutak. Ali ako sam sama... onda mogu 24 sata da budem u tišini. Da ležim, čitam, gledam seriju i ne radim apsolutno ništa.

Naučila sam da cenim te trenutke kada se ništa ne mora, kada ne postoji raspored, kada telefon ne zvoni. Samo pustim da sve ide svojim tokom, bez plana, bez žurbe. I posle takvog dana, iako nisam izašla iz kuće i dvorišta, osećam se kao da sam bila na mini odmoru. Telo i um mirni, misli posložene i sve ponovo na svom mestu.

Šminka i frizura: Srđan Petković

Dizajner: Marko Krstić

Foto: Dejan Milićević