Ne znam u kom trenutku smo kao društvo odlučili da potpuno relativizujemo pojmove zdravlja, lepote i normalnosti. Znam da će me neki sada optužiti da sam netolerantna, da nemam široku sliku i da ne razumem duh vremena. Ali ja zaista moram da pitam – kada je žena sa preko 100 kilograma postala simbol najpoželjnijeg tela na svetu?
Na naslovnoj strani magazina Maxim – koji, podsetiću, godinama slovi za standard muške poželjnosti – stoji Ešli Grejem, plus-sajz model, sa više od 100 kilograma. Ne kao inspiracija, ne kao primer borbe protiv stereotipa, već sa titulom najseksepilnije žena sveta.
Čekajte… Da li onda da verujem nutricionistima, lekarima, trenerima i stotinama istraživanja koja govore da gojaznost nosi ozbiljne zdravstvene rizike – ili modnim urednicima koji nam govore da je to sada novo poželjno?
Ne mogu da ne primetim kontradikciju. Sa jedne strane, bombarduju nas porukama: „Jedi zdravo. Vežbaj! Pokreni se! Budi fit!“. Sa druge strane, ista ta industrija koja nas gura ka zdravlju sada slavi ženu čije telo objektivno ne ispunjava nijedan zdravstveni kriterijum optimalne težine. I ne, ovo nije napad na Ešli. Nju čak i razumem – ona je uspela u svom poslu, koristi svoj izgled da ruši barijere i verovatno inspiriše mnoge žene koje se ne uklapaju u kalupe. Ali meni je problem što društvo namerno briše granice između promocije raznolikosti i promocije nezdravih stilova života.
Zar nismo mogli da slavimo Ešli kao snažnu, samouverenu ženu koja inspiriše druge, a da je pri tome ne nazivamo najzgodnijom na svetu? Zar ne postoji razlika između prihvatanja sebe i glorifikacije viška kilograma?
I tu dolazimo do suštine problema. Jer kad mladim devojkama kažeš da je neko sa preko 100 kilograma standard poželjnosti, šalješ im poruku da je sve okej – i kada nisu zdrave, i kada ne mogu da se popnu uz stepenice bez daha, i kada ne mogu da spavaju od apneje. I ne, ne mislim da svi treba da izgledaju isto, niti da mršavost znači automatski zdravlje. Ali znam i da gojaznost nije glamur.
U pokušaju da sve bude „inkluzivno“ i „pozitivno“, izgubili smo kompas. Počeli smo da zamenjujemo stvarne vrednosti za osećaj trenutnog prihvatanja. I da, znam – svako telo je lepo. Ali hajde da budemo iskreni: svako telo ne mora da bude uzor.
Ja želim da živim u svetu gde ćemo slaviti i različitost i zdrav razum. Gde ćemo znati da podržimo nekog ko ne izgleda kao tipičan model, ali mu nećemo davati titule koje nose ozbiljne poruke mladim generacijama.
Jer ako je poruka 2023. godine da je zdravlje manje važno od „samoprihvatanja“, bojim se kakvu ćemo žetvu posejati u telima i glavama onih koji dolaze posle nas.
