Evo kakav je Zoran Radmilović zaista bio van scene: Strašno se posvađao sa Šotrom, a čuvena dama kraj njega doživela najveću sramotu

Zoran Radmilović je bio glumac koji je uspeo da nasmeje ljude u svakoj kući u Jugoslaviji, njegova čuvena uloga Radovana III ni dana ne gubi na popularnosti, ali kada se zagrebe malo po površini, može se zaključiti da je Zoran bio vrlo složena ličnost. Emotivac, a borac za pravdu, nije merio ljude po nacionalnosti ili moći, već po dobroti, u glumi je nalazio beg. Ali, predano se posvećivao bilo kojoj ulozi i ono najvažnije - prema svakom je bio surovo iskren. Mada zbog njegove spontane duhovitosti i dovitljivosti niko nije mogao na njega da se naljuti!

Radmilović je bio ne samo izuzetan glumac, već i čovek čvstog karaktera, poznat po svojoj skromnosti, dubokoj empatiji i posvećenosti umetnosti.

Velikan srpskog glumišta nije se mnogo razlikovao ni van scene, a "epizode" humora (i ponekog "crvenjenja") koje je priređivao svojim prijateljima i kolegama i danas se prepričavaju. Bio je jednako šeret u privatnom životu, oni koje su mu bili bliski i koje je najviše voleo – najviše su bili i na "udaru" Zoranovog neobuzdanog humora i dosetljivosti. Harizmatični Zoki, skoro nikada nije propuštao šlagvort za izvođenje neke životne humoristične epizode. Njemu za to nije bila potrebna scena ili kamera, već samo situacija...

Obrukao Miru Banjac

To je slučj i sa njegovom koleginicom i najboljom prijateljicom – Mirom Banjac, kojoj je priredio, prema njenim rečima, jedan od najvećih blamova u njenom životu.

Naime, Atelje 212 gostovao je u Stokholmu i nakon odigrane predstave Zoran je Miru Banjac izveo u otmeni restoran na večeru. Kada su seli Mira je na stoju ugledala zanimljiv, neobičan i lep karafindl (set posuda za ulje i sirće), koji joj se jako dopao i shvatila je da mora da ga ima, pa je on ubrzo, kada niko nije gledao, završio u njenoj tašni. Zoran je samo posmatrao situaciju i nije reč progovorio.

Večera je protekla u lepoj atmosferi i kada je došlo vreme da se krene Zoran je od konobara zatražio račun. Konobar je prišao stolu i počeo naglas da sabira šta su gosti imali i kada je završio i sabrao račun, Zoran se oglasi, pokazujući rukom u pravcu Mirine tašne:

"I, molim vas, i ono što gospođ ima u tašni!"

Mira je najpre pocrvenele, pa prebledela i na kraju otvorila tašnu i vratila karafindl na sto, gde je prethodno i stajao.

Zoran plati račun, konobar ode, vrati se sa kusurom, Zoran mu ostavi bakšiš i njih dvoje polako krenuše iz restorana.

Na izlasku ih na vratima sačeka šef sale pružajući Miri Banjac prelepo zapakovanu kutiju, sa rečima:"Ovo je za gospođu".

U kutiji je bio nov karafindl. Identičan onakvom kakav je Mira želela da "neprimetno prisvoji".

"Htela sam da umrem minimum nekoliko puta dok smo bili u restoranu, samo sam čekala momenat kada ćemo otići. A, kada smo izašli, ovaj moj nosonja se pravi lud, ćuti i kao gleda u daljinu, kao da se ništa nije dogodilo. A, brk mu se smeška...Čim smo prekoračili prag restorana, sve do hotela sam ha šutirala u du** ovim svojim nogicama", ispričala je slavna glumica samo jednu u nizu anegdota koje je doživela sa kolegom i dobrim prijateljem - legendom Zoranom Radmilovićem.

Svađa sa Šotrom

"Eto, prolete od tada četrdeset leta. A kao da je juče bilo. Od sve te bulumente u životu su još samo Aljoša Vučković, Tanja Bošković i Žarko Radić, a i Mira Banjac i ja se još u te računamo", rekao je reditelj Zdravko Šotra,o seriji "Priče iz majstorske radionice" čija je prva epizoda emitovana u januaru 1982.

A Zoran, u ulozi majstora Živote, osećao se kao riba u vodi. Pošto se nismo seljakali, radili smo brzo i u dobrom raspoloženju.

"Uđosmo u jesen. Zahladni i poče da promiče sneg. Zoranu je izgledalo da snimanja neće biti i odmah se smesti u prikolicu – bife. Ne volim da mi propadne dan snimanja, snimaćemo nešto u nekoj kući, malo dalje u ulici. Nađemo sobu u susedstvu i namestimo svetlo. Pošaljem asistenta da zove Zorana. Prolazi vreme, nema ni Zorana ni asistenta. Šaljem organizatora. Uzalud čekam i smrzavam se. Naljutim se i odem sam tamo. Vidim Zorana na prozoru prikolice sa čašom u ruci. On me spazi, izađe iz prikolice, pohita ka meni glumeći da me se silno prepao. Vidim da je dobro pijan. Ovako nešto se ni Zoranu, niti i jednom glumcu od imena nije dogodilo. Obuze me bes, počnem da vičem na njega:

- Sram te bilo! Sram te bilo! Zar te nije sramota da se ekipa smrzava čekajući da se smiluješ i dođeš?! Zar te nije sramota od ovog sveta koji te gleda sa prozora…! Otkazujem današnje snimanje! Sram te bilo!

Odem i dogovaram se sa ekipom za sutra. Zoran se vratio u prikolicu i sa prozora poče da mi uzvraća: – Sram te bilo? Onda to ponavlja u mnogo načina: – Sram te bilo! Sram te bilo! More, sram da te bude…! Naravno da me je sva ljutnja odmah prošla, smejao sam se sa ostalima.

Sutra ujutru, Zoran dolazi na snimanje. Taj neponovljivi čovek i glumac, kad je trezan, to je povučena i tiha osoba. Setio se mog jučerašnjeg vikanja: Au! Što si gadan kad se naljutiš“, prepričavao je Šotra.

Uloga koja mu obeležila karijeru i život

Dramski pisac Dušan Kovačević napisao je „Radovana Trećeg“ kao završni rad na četvrtoj godini. Od početka mu je želja bila da naslovnu ulogu igra upravo Radmilović. Predstava je izvedena tačno 299 puta. Mesec i po pred smrt odigrao je poslednju predstavu.

Zoran Radmilović je junake iz „Otpisanih“ - Prleta, Tihog i Mrkija - zvao „tri praseta“. Na jednom izvođenju Dragan Nikolić je odlučio da dođe kao gost iznenađenja.

- Svi ostali glumci su znali da ću ja ući na scenu sem njega. U trenutku kad je on to rekao, ja pokucam na vrata. Uđem privatno obučen i kažem: „Druže Radovane, mene su poslali s televizije da se izvinim“. Radmilović je samo rekao: „Prle“ i pao u nesvest - ispričao je davne 1993. Dragan Nikolić, koji je odmah potom pobegao sa scene, u emisiji „Nivo 23“.

Legendarna scena u "Radovnu III"

Toma Kuruzović, inače veliki Zoranov prijatelj, jednom prilikom je otkrio kako je nastala čuvena scena u predstavi "Radovan III".

– Kad sam igrao “Petoricu pod barjakom” Zoran uvek dođe iza zavese stavi dupli vinjak pored sebe i gleda me. Gleda i pijucka. Posle predstave me odjednom upita šta sam sve to govorio jer je izmerio da sam 10 minuta produžio predstavu – dodaje on.

– Prošli put si pričao nešto o bibliotekama? – pita Zoran.

– Jeste.

– E da se ti i ja sad nešto dogovorimo. Da ti meni prodaš to o bibliotekama, da to ja govorim – rekao mi je Radmilović.

I tako se on i ja dogovorimo da mu to “članstvo” prodam za turu vinjaka. Tako je nastala ona replika iz Radovana III o “članu biblioteke”.

Nezaboravne noći u kafani

Zoran je voleo da izađe i u nešto modernija mesta, pa je tako bio čest gost u diskoteci Duga, u kojoj su se pojavljivali i mnogi drugi glumci. Bio je dobar prijatelj sa čuvenim disk džokejom iz Duge, Čupkom, međutim, s obzirom da je živeo jako blizu ovog kultnog okupljališta mladih, često se dešavalo da se pojavi tamo obučen kao da je istog trenutka izašao iz kreveta.

"Zoran je stanovao blizu diskoteke i dešavalo se da dođe pred spavanje u pidžami i sa "papuče", kako je on voleo da kaže. Na ulazu bi mu rekli - "ne možete da uđete", na šta bi on odgovorio ono njegovo čuveno - "Ajde! Ti meni da kažeš da ja ne mogu da uđem. Vidiš kako sam obučen. Ovo je pidžama za izlazak, a papuče su iz Zaječara." A onda mu je izbacivač rekao, "ako je tako, onda izvolte". Još bi se i zezao kako ga čeka tamo jedna dama, a onda bi pokazao na Čupka, koji je imao dugačku kosu", otkrio je Aljoša Vučković.

Susret sa Laušem

Zanimljivu situaciju sa njim imao je i Žarko Laušević:

“Igrao sam Hasanaginicu, bio sam Hasanaga, i imao sam još jednu ulogu i moj prijatelj Ljubo Dapčević me je odveo u Dugu, to je bilo prestižno mesto i pošto je želeo da me gurne malo u taj svet, krene naglas – ‘dve glavne uloge’…” - govorio je Laušević, koji je u tom trenutku primetio čoveka u sakou i donjen delu pidžame - legendarnog Radmilovića.

“I dok moj prijatelj govori, on se okrene i kaže – ‘Sinoć si bio dobar, preksinoć si jeo go..a’. Zoran Radmilović”, priseća se Laušević.

“Taman da otvorim usta da progovorim, a on mi kaže: ‘Šta je, sad hoćeš da pričaš o tome? Neće moći ove noći”.

Ko mu je bila ćerka?

Književnica Ana Radmilović bila je usvojena ćerka legendarnog Zorana Radmilovića, za koju su svi govorili da neodoljivo podseća na slavnog oca. Dama britkog jezika nije se plašila da sve stvari nazove pravim imenom, te su od njenog pera mnogi zazirali. Iako je bila diplomirana glumica, posvetila se pisanju i novinarstvu, ali iznenadna i prerana smrt prekinula je mnoge snove naslednice jednog od omiljenih glumaca u bivšoj Jugoslaviji.

Ana Radmilović provela je godine mladosti uglavnom na Vračaru i u Cavtatu, završila Dvanaestu beogradsku gimnaziju, studirala glumu u Novom Sadu, diplomirala na ulogama sluge Stepana (Ženidba i udadba) i Ane od Kleva (Henri i njegovih osam žena), ali se nije posvetila glumi nego novinarstvu i pisanju. Niz godina bila je zapaženi izveštač o događajima sa Kosova.

Objavila je knjige "Zalažem se za laž" (2009, priređivač tekstova svog oca Zorana Radmilovića), uzbudljivu, smešnu i tužnu, pisanu iz donjeg rakusa – iz ugla deteta – prozu "Kad je svet imao brkove" (2011) i pseudodokumentaristički roman "Tezge, pumpe, u brdima manastiri" (2012).

Pisala je za mnoge listove i iza sebe ima preko dve hiljade tekstova, izveštaja, intervjua i kolumni.

Svi su govorili da je očeva slika i prilika.

- Govore mi da fizički podsećam na njega, ali to uopšte nije ljubazno jer je on bio čovek s velikim nosem i brkovima. Majka mi je bila lepotica, ali eto, šta ću! (Smeh) Sećam se kako je bio nežan i blag čovek, dobroćudan namćor. Ma, nisam htela da se odvajam od njega kada je bio tu. Želela sam da stalno budemo zajedno i da idemo negde. Ostala sam ga zauvek željna... Ceo život mi nedostaje tata - rekla je svojevremeno Ana koja je iznenada preminula 2017. u 43. godini.