Književnica Ana Radmilović bila je usvojena ćerka legendarnog Zorana Radmilovića, za koju su svi govorili da neodoljivo podseća na slavnog oca. Dama britkog jezika nije se plašila da sve stvari nazove pravim imenom, te su od njenog pera mnogi zazirali. Iako je bila diplomirana glumica, posvetila se pisanju i novinarstvu, ali iznenadna i prerana smrt prekinula je mnoge snove naslednice jednog od omiljenih glumaca u bivšoj Jugoslaviji.
Dina i Zoran Radmilović bili su svetli primer velike, bezrezervne ljubavi, kakve možda više ne postoje. Njihova bajka započela je nešto pre 1966. godine, kada su se jedno drugom zavetovali na ljubav do kraja života. Upoznali su se na snimanju TV drame Mome Kapora “Provod”, a Dina – anđeoski lepa, bistra, ljupka, gipkog i skladnog tela, tada već jedna od najpopularnijih beogradskih glumica, bila je, očekivano, verena.
Međutim, Radmilović nije odustao u nameri da je osvoji, te je lepa glumica raskinula veridbu i poklonila svoju ljubav i poverenje neprevaziđenom šarmeru, prešavši iz ogromnog, luksuznog roditeljskog stana u njegovu mansardu.
- Ja imam svega dovoljno i meni je lako da tako živim - govorio je svojevremeno čuveni glumac.
Njihovu sreću upotpunila je ćerka Ana, koja je odnos ova dva umetnika dodatno obogatila i učvrstila. Zoran je uživao u ulozi oca, do te mere da je pisao dnevnik o odrastanju svoje ćerke, a trudio se da njen detinji mozak nauči da funkcioniše po princpima mašte i sanjarenja.
Ana Radmilović provela je godine mladosti uglavnom na Vračaru i u Cavtatu, završila Dvanaestu beogradsku gimnaziju, studirala glumu u Novom Sadu, diplomirala na ulogama sluge Stepana (Ženidba i udadba) i Ane od Kleva (Henri i njegovih osam žena), ali se nije posvetila glumi nego novinarstvu i pisanju. Niz godina bila je zapaženi izveštač o događajima sa Kosova.
Objavila je knjige "Zalažem se za laž" (2009, priređivač tekstova svog oca Zorana Radmilovića), uzbudljivu, smešnu i tužnu, pisanu iz donjeg rakusa – iz ugla deteta – prozu "Kad je svet imao brkove" (2011) i pseudodokumentaristički roman "Tezge, pumpe, u brdima manastiri" (2012).
Pisala je za mnoge listove i iza sebe ima preko dve hiljade tekstova, izveštaja, intervjua i kolumni.
Svi su govorili da je očeva slika i prilika.
- Govore mi da fizički podsećam na njega, ali to uopšte nije ljubazno jer je on bio čovek s velikim nosem i brkovima. Majka mi je bila lepotica, ali eto, šta ću! (Smeh) Sećam se kako je bio nežan i blag čovek, dobroćudan namćor. Ma, nisam htela da se odvajam od njega kada je bio tu. Želela sam da stalno budemo zajedno i da idemo negde. Ostala sam ga zauvek željna... Ceo život mi nedostaje tata - govorila je.
Ana je pričala i tome koliki ponos, a koliko teret joj je donosilo slavno prezime:
"Veoma sam ponosna na njega i razumljivo je da mi ne smeta. Pošto se vrlo brzo sazna ko mi je otac, verujem da su ljudi zbog toga malo blaži prema meni i manje mi zameraju neke stvari. Možda nije tako, već mi se samo čini, međutim, meni je lepše da verujem u to. Osećam se sigurnije ako mislim da me ljudi nekada malo poštede svoje ljutnje zato što sam mu ćerka" . ("Blic" 2010).
"Dok sam bila mala, želela sam da budem glumica, a tata mi je stalno govorio: Šta će deca i žene na televiziji i nije me pustio u glumačku grupu Bate Miladinovića. Kasnije sam glumu upisala po inerciji i mislila sam da će biti lako, a onda sam shvatila da nemam talenta i kako sam previše stidljiva. Naravno da su me sputavala i konstantna poređenja sa njim: Vidi, ona nije kao Zoran... Mnogi glumci nisu kao Zoran, pa ih to nije sprečavalo da se bave glumom, ali mene jeste i nikada se nisam bavila tim poslom. Postala sam novinar iako ih on nije voleo, jer osim pisanja ne umem ništa drugo da radim.
Naglašavala je da se ni Zoran nije dobro nosio sa slavom.
- Slava ga je opterećivala i nije mu prijalo kad ga prepoznaju na ulici, voleo je mir i tragao za njim, a od njega mi je u vaspitanju ostala i blaga gadljivost prema moćnim ljudima i onima koji se moćnima dodvoravaju. Gajio je neku ispravnost i u skladu sa njom živio - isticala je Zoranova naslednica.
Najlepše uspomene na oca sačuvala je u knjizi "Kad je svet imao brkove". Ljubav i poštovanje prema svom ocu Zoranu Radmiloviću često je isticala. Bila je ljuta što ga je naše društvo doživljavalo kao "kafanskog čoveka" jer je bio nešto potpuno drugo.
- Moj otac bio je veoma obrazovan, pravi intelektualac, pogađalo me je što su ga spuštali na nivo kafanskog čoveka. Kada je umro, preselila sam se u njegov radnu sobu koju smo zvali radenička, i tamo zatekla latinske, starogrčke, španske, nemačke rečnike i raznu drugu literaturu. Bio je veoma studiozan, tako da je identifikacija sa Radovanom III pogrešna, dobar glumac koji je sjajno odigrao jednog malograđanina, ali privatno nije bio ni nalik njemu - govorila je Ana svojevremeno i nadala se da više neće da se koristi delo njenog oca:
-U Zaječaru već dvadeset godina postoji manifestacija Dani Zorana Radmilovića, a iskreno se nadam da će nove vlasti imati malo više pijeteta prema njegovom imenu. jer su ga zaista mnogo arčili. Bila sam dva puta tamo i osetila sam se kao na nekom poselu. Mnogi su pravili publikacije i pisali knjige o njemu koje su potpuni falsifikat. Ja imam pravo da budem subjektivna i mislim kako je on bio najveći srpski glumac, kao i da nije zaslužio da ga na taj način koriste.
Ana je znala da kroz smeh kaže kako je kao mala verovala u sve Zoranove anegdote, ali da kada je odrasla - shvatila je "da sve laže", jer joj je pričao da je bio "najbolji, košarkaš, da je išao 100 kilometara peške do škole" i slične priče.
Kada su je jednom prilikom pitali da li su u to vreme ljudi bili dobri, imala je spreman odsečan odgovor:
- Malo! Beda je mnogima skinula maske i ružno ću se izraziti, ponašaju se kao pacovi saterani u ćošak. Postali smo jako loši i alavi ljudi, koji nismo svesni koliko gubmimo svojom alavošću. To je ona logika američka, izgubiću 100 dolara, da bi sačuvali cent. Svi smo na margini danas - bila je zaključila.
Ana je iznenada preminula 2017. godine u 43. godini života. O uzroku njene smrti dugo se spekulisalo, ali brojne sumnje nikada zvanično nisu potvrđene. Nakon nepune dve godine, umrla je i Dina, ali iza Radmilovića je ostalo neprocenjiva kulturna zaostavština koja ih zauvek čuva od zaborava.
Mog oca je delo nadživelo - zaključila je Ana u jednom od intervjua.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
