Zdravko Šotra, reditelj kultnih filmova uz koje se i smejalo i plakalo, puni 92. godine, i ističe da mi i dalje radio, da ga nije sramota, jer mu ideje samo naviru. Oduvek je glumce neverovatno osećao i imao je utisak da je rođen da se bavi baš režijom. Smatra da je jedino originalno stvaralaštvo može dovesti do pobeda. Njegova ostvarenja pomerala su granice u umetnosti, a "Zona Zamfirova" jedan je od najgledanijih filmova ikada na našim prostorima.
Diplomirao je režiji na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Rediteljsku karijeru počinje u Televiziji Beograd, praktično od njenog osnivanja gde je kao asistent Radivoja Lole Đukića radio prvu humorističku seriju "Servisna stanica" još 1959. godine, odnosno tokom 70-esetih godina prošlog veka šou emisiju "Obraz uz obraz" sa Milenom Dravić i Draganom Nikolićem.
Kada se osvrne na detinjstvo, najviše se seća rodnih Dubrava.
- Od svega što ću ovde reći, mogu da garantujem samo za nekoliko sledećih činjenica: rođen sam kao sedmo dete Mare i Đorđe Šotre. I čega se prvo sećam? Dubrava, naravno, rodnih Dubrava. To je predeo u trouglu između Stoca, Čapljine i Mostara. Kraj je obrastao niskim hrastom, dubom, kako su govorili naši stari, i otuda Dubrave - govorio je Šotra, te se osvrnuo na dom:
- U Dubravama je Trijebanj, u njemu selo Kozice, u Kozicama mahala Dudovine, a u Dudovinama naša dva čardaka, gornji i donji. U prizemlju gornjeg čardaka kuvalo se i obedovalo, a tu se često čula singerica moje majke Mare. Spavali smo svi zajedno u ovećoj sobi na gornjem boju. Roditelji u krevetu, deca na podu, naravno. Donji čardak je malo niže, na donjoj strani nevelikog dvorišta. U prizemlju je đedo držao dućan. Kad njega više nije bilo, otac se vratio iz Metkovića gde je učio mesarski zanat i održavao dućan od dvadeset prve do velike krize. U sobi na gornjem boju spavali su samo gosti. Tu je spavao i „filanc“, to jest finans, činovnik državnog monopola koji strogo kontroliše uzgoj duvana - govorio je čuveni reditelj o svom odrastanju.
Iako nisu bila laka vremena, detinjstvo pamti po lepim stvarima.
- Kažu da sam bio bolešljiv, pa sam kasno prohodao. Sećam se kad je sa Poplata došao đed po majci Mitar i dao mi štap da se pridržavam i napravim prve korake. Sećam se da su me moji stavljali u sepet na tovarnom konju kad bi išli u berbu smokava ili grožđa. O tome da postoji neki svet dalje od naše kuće, zaključivao sam po udaljenim brdima na obzorju - isticao je reditelj.
Zdravko je bio na Kosovu i niko ga nije dirao, ali njegovi u Hercegovini nisu bili te sreće. Rat je pokosio njegovu familiju!
- Nas još niko ne dira, ali iz Hercegovine stižu zlokobne vesti. Otac ide u Beograd da sazna jesu li tačne. Grupa oko akademika Pere Slijepčevića slala je čoveka u Hercegovinu. On je otuda doneo užasnu istinu - tamo su žive ljude bacali u jame. Što se tiče naše porodice, vesti su gore od najcrnjih slutnji - u jamu je bačeno trideset osam Šotri. U jamu je bačena i naša mila baba Savica. Zajedno s njom bačene su njena kćerka Mileva, unuke Ranka, Sena i Milena. Milena je bila trudna, a u rukama je imala i jednogodišnje dete. Plemeniti stric Danilo i strina Božica odvedeni su blizu Opuzena i vezani žicom bačeni u Neretvu. Moji su tada morali preboleti veliki bol. Otac kao da je predosetio tu nesreću. Da nas nije odveo na Kosovo i mi bismo završili u jami. Žive ljude bacati u jamu! Jedne na druge! Kakav demonski um može da smisli takav užas, koliko mu je mržnje za to bilo potrebno - opisao je najstrašnije događaje u životu.
O brojnim članovima porodice dugo nisu znali apsolutno ništa, ni šta im se desilo, ni da li su uopšte živi.
- Naš zet, avijatičar Vlado, stradao je u kraljevačkom pokolju. Dugo ništa nismo znali o sudbini brata Jove. Pošto je majku izmučila najcrnja strepnja da nije živ, on se pojavi tek četrdeset druge. Šestog aprila, dok su Nemci Beograd zasipali bombama, njemu su u bolnici operisali slepo crevo. Onda su ga Nedićeve vlasti poslale u Borski rudnik, u radni logor. Iduće godine je nekako uspeo da pobegne. Dugo se bez ikakvih isprava provlačio kroz razne kontrole da bi nekako stigao do Lipljana. Pojavio se u Nedićevoj uniformi za radne logore. Na nogama su mu bile cokule sa drvenim đonom zvane „nedićevke“ - piše Šotra u svojoj autobiografiji.
Karijera sa preko 120 ostvarenja
Karijeru započeo još kasnih 50-ih godina prošlog veka, a veliki glumci rado su se odazivali njegovom pozivu, pa tako on potpisuje kultna ostvarenja kao što su: Više od igre, Braća po materi, Boj na Kosovu, Gospođa ministarka, Lajanje na zvezde, Zona Zamfirova, Pljačka Trećeg rajha, Ivkova slava, Ranjeni orao, Greh njene majke, Šešir profesora Koste Vujića, Santa Maria della Salute, Aleksandar od Jugoslavije i mnoge druge.
Ljubav sa najlepšom Jugoslovenkom
Šotra je u mladosti važio za velikog šarmera i harizmatičnog čoveka, a na to niko nije ostao ravnodušan, pa ni nekadašnja Mis Jugoslavije Nikica Marinović.Naime, još kao srednjoškolka, koja nije bila ni punoletna, osvojila čitav svet svojom lepotom.
Bila je prva Jugoslovenka na izboru za Mis sveta 1966. godine, a titula najlepše joj je izmakla samo iz tadašnjih političkih razloga - jer je došla iz zemlje komunističkog bloka. Svakako, njen uspeh nijedna devojka sa ovih porstora nije nadmašila do danas.
Dubrovčanka je bila predstavnica ondašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije u Londonu. Iako se na takmičenju našla sasvim slučajno, bez ikakvog prethodnog iskustva u svetu modelinga, pošlo joj je za rukom da očara planetu svojim izgledom. Zvanično nije osvojila kurnu, ali po mišlljenju mnogih kao da jeste.
Jugoslavija je danima brujala je o tome ko je Jugoslovenka koja je osvojila drugo mesto i postala prva pratilja Indijke Reite Farije. Naiime, u vreme kada se organizovao izbor za Mis Jugoslavije, ženski nedeljnik “Bazar” preuzeo je organizaciju. Međutim, glavna urednica nije bila zadovoljna prijavljenim kandidatkinjama.
Zato je odlučila da sama krene u potragu za anonimnim devojkama. Srela je Nikicu Marinović, tada još uvek maloletnu učenicu dubrovačke Ekonomske škole. Jedva je uspela da ubedi njene konzervativne roditelje da je puste da učestvuje, a upravo je ona ostavila za sobom sve druge jugoslovenske lepotice, a onda i najlepše iz celog sveta.
Nikica se posle trijumfa na izboru za Mis sveta preselila u Beograd. Prepričavalo se kako je odbila slavnog filmskog producenta Dina de Laurentisa, koji joj je nudio ispunjenje holivudskog sna. Nije želela da se oproba u glumačkoj profesiji, jer je smatrala da nema talenta za to, te mu je upravo tako i objasnila zašto odbija ponudu.
Sad druge strane, ne postoji naslovnica koju nije krasilo njeno prelepo lice. Godinama je čitateljkama delila savete o modi i lepoti. A svojom posebnom harizmom i energijom, ali i skromnošću, uspevala je da zavede svakog koga bi srela.
Beogradski književnik i reditelj Vuk Vučo bio je njena prva velika ljubav. Sa njim je dobila i sina Đorđa, ali je ovaj bar odlučio da se razvede posle pet godina braka. Čim je opet postala slobodna, nije mogla da se odbrani od udvarača. Tada je pala na šarm čuvenog Zdravka Šotre, sa okjim je po drug put stala na ludi kamen, iz njihove ljubavi se rodio sina Marko. Ali i taj brak je doživeo krah 1980. godine.
Šotra je jednom prilikom istakao da žali što nije uspeo da sačuva brak sa Nikicom.
- Okolina je na mene bila ljubomorna zbog Nikice. Svašta su mi govorili. Teško je, naime, očuvati intimu umetničkog braka, i oni malobrojni koji su uspeli, znači da su ti ljudi imali dovoljno pameti. Ja je nisam imao i zbog toga mi je jako žao - rekao je Šotra tada.
Nikica se potom poptuno posvetila vođenju butika u Knez Mihailovoj u kojem bi neretko bivala gužva, jer su mnogi dolazili samo kako bi je možda videli.
Odjednom joj se gubi svaki trag, posebna lepotica je na pragu sedme decenije prekinula kontakt i sa bliskim prijateljima, vodila je život daleko od očiju javnosti. Glasine da se bori sa depresiojom i da posećuje psihijatrijske ustanove su bile sve jače.
Iako to niko nije mogao ni da pretpostavi, kao bomba odjeknula je strašna vest 11. novembra 2008. godine, a Nikica se ponovo našla na naslovnicama - iz najstrašnijeg mogućeg razloga.
Popila je smrtonosnu dozu tableta za spavanje ne ostavivši za sobom oproštajno pismo, ni poruku iz koje bi se moglo zaključiti zašto je izvršila samoubistvo u 61. godini. Cela Jugoslavija je patila ta njenim tragičnim odlaskom, a Nikicina lepota nikad nije pala u zaborav.
