Pavle Zelić je izuzetno svestrana ličnost, te može da se pohvali neverovantim zvanjima: farmaceut i pisac, međunarodni funkcioner i scenarista, aukcionar i kulturni aktivista, francuski akademik i kustos, predsednik javnozdravstvenog NVO i kritičar, diplomata i direktor festivala fantastike...Da, sve to postiže i ima u planu još mnogo toga, te je trenutno i na doktorskim studijama. Nije ni čudo što je baš takav zanimljiv životni put odabrao,jer su i njegovi preci bili vrlo ljudi sa vrlo interesantnim sudbinama. Njemu nikada nije dosadno, štaviše, istovremeno radi na mnogim projektima, a njegova knjiga "Gorka pilula" postala je bestseler.
- Imam običaj da kažem, omažirajući jedan od omiljenih stripova Dilan Dog, kako mi nikada nije dosadno, još od 1986. godine. Tada sam, kao đak prvak počeo da smišljam priče, stripove, čitave filmove u glavi. Danas tako zabavljam, ali i plašim, edukujem i osvešćujem čitaoce mojih priča, eseja, knjiga, stripova, a uskoro i gledaoce filmova. Kako bi samo taj radoznali, zaneti klinac odlepio da čuje za sve to. I nekako se uvek svode na dva koloseka - jedan u sferi brige za zdravlje ljudi, na kom sam tokom dana, i drugi - umetnički i stvaralački, rezervisan za noć.- rekao je Pavle za Kurir.
Potiče iz porodice slavnih predaka
Kako sa očeve tako i majčine strane ima slavne pretke, i vekove napretka, boravka pa opstanka tih srpskih porodica u krajevima, selima i našim imanjima do kojih danas mora da prelazi granice i administrativne prelaze.
- Po Gerasimu Zeliću, čuvenom arhimandritu, duhovnom pa i političkom predvodniku Srba u Austrijskom carstvu s kraja 18. i početkom 19. veka, zove se ulica u Beogradu, a po dedi s majčine strane Milanu Milanoviću - velika u Leposaviću, gradu koji je uzdigao smeštanjem flotacije u njega -otkriva Pavle za "Kurir" i dodaje:
Gerasim, pisac i danas doštampavanih "Žitija", putovao je mnogo i daleko i poznavao velikane svog doba - Napoleona, rusku caricu Katarinu, austrijskog cara Jozefa II, učio od Dositeja Obradovića - a sve to radeći u interesu srpskog naroda, neretko nauštrb sebe. Poput njega sam, formalno u ime otadžbine, obišao planetu uzduž i popreko - držao predavanja. Pred 120 zemalja na konferenciji SZO u Nju Delhiju, u Indiji, družio sam se sa svetskim moćnicima u zdravstvenoj sferi, i sa primarno istim ciljem. Konačno, moj predak je bio jedan od osnivača naše najstarije i najvažnije kulturne institucije - Matice srpske - za koju ću 2009. godine objaviti prvenac - zbirku priča "Poslednja velika avantura" nakon pobede na prestižnom konkursu za mlade autore "Prva knjiga".
Otac je rođen u mestu Žegar u Dalmaciji, bukvalno u istoj kući gde i Gerasim koja je stajala stotine godina - i onda spaljena u akciji "Oluja" Došao je u Batajnicu sa osam godina, dete sa sela kome nisu verovali u biblioteci da čita po dve knjige nedeljno. Sa očeve strane pamti deda Blagoja i baku Anđu.
- Deda Blagoje, železničar i zanatlija, krenuo je u školu u Austrougarskoj i sve do smrti, sa skoro sto godina, znao da broji na nemačkom. Borio se za oslobođenje Trsta krajem aprila 1945, kada su umesto Italijana njegovu brigadu napali "saveznici" Britanci s, bacačima plamena i žive mu spalili mnoge drugove. Bake Anđe se sećam po milini glasa i osmeha, preslatkim oblandama, ili oblatnama, kako bi ona rekla, koje su išle u paru sa celom - najboljom na svetu dalmatinskom pršutom - koju je deda samo za mene sušio svake godine - priča Zelić, koji je poput oca "gutao" knjige.
- U više nepostojećoj biblioteci "Petar Kočić" u Njegoševoj sam gutao knjige bez selekcije, kako su bile poređane, red po red, policu po policu. Ćale ima još i pravo fotografsko pamćenje, znao je napamet hiljade telefonskih brojeva i, naravno, bio najbolji student na stomatologiji tako što pred ispit jednom pročita knjigu i zapamti šta piše na svakoj stranici. Organizovao je i prve igranke u studentskom domu "Lola" i odlično zarađivao od toga, sve dok nisu u priču upali Crnogorci s pištoljima.
Osim neverovatnog znanja, oca hvali i kao velikog šmekera.
Mamu, veliku lepoticu, osvojio je humorom. Znao je da zasmejava celo njeno studentsko društvo satima. Išao je u "Malu Slaviju" da čuje najsvežije viceve od konobara kako bi ih pričao na predavanjima - omiljeni predavač i u Beogradu i kao viziting profesor od Moskve i Jerevana do Izraela i Palestine, i Toronta i Vinipega na drugu stranu. Pratim ga i u tome. Otišao je iz komunističke Jugoslavije na specijalizaciju u London, kao što ću ja u Atlantu, i unapredio srpsku stomatologiju, o čemu svedoče hiljade i hiljade uspešno lečenih pacijenata - kako njegovih, tako i od učenika i naslednika.
I deda sa mamine strane je bio veoma ugledan čovek, a zahvaljujući hrabrosti baki Ljubici, dobio je novi život.
Deša Milan, uistinu veliki čovek - borio se takođe u partizanima protiv balista u Drenici 1944, a posle rata biće direktor rudnika "Trepča" i pokrajinski ministar rudarstva na Kosovu i Metohiji. Ali je pre svega toga, 1949. teško oboleo od tuberkuloze kičme. Mojoj babi Ljubici su nekadašnji njegovi saborci obezbedili novi, revolucionarni antibiotik streptomicin, plaćen težinom u suvom zlatu. Pričala mi je kako ga je prenela vozom do Prištine u najvećoj tajnosti - budna ceo dug put s dragocenim ampulama u nedrima. Taj lek će spasti mog dešu iz gipsanog korita u kom je ležao pune dve godine. I podariti mu novi život. Inače ne bi bilo ni moje majke... niti mene. Kao ni tri četvrtine ljudi koji žive na planeti danas, i ja postojim zahvaljujući antibioticima - o čemu pišem i u novoj knjizi - zbirci eseja "Gorka pilula".
Majka i otac su mu jedni od najvećih uzora.
- Majka Biserka rođena je u Prištini, a selila se prateći oca svuda po KiM, sve dok cela porodica nije morala da dođe za Beograd u njenoj 17. Prvak svake svoje škole i više, pre svega u matematici, završiće Matematički fakultet, da bi postala pionir u programiranju u banci. A već godinama živi svoj san, vodeći aukcijsku kuću slika i umetnina, u kojoj sam i ja dugo radio kao aukcionar - sve sa drvenim čekićem i brzogovorećim nastupima - kaže Pavle i otkriva za "Kurir" da je upravo po junaku Miloša Crnjanskog dobio ime.
Strasni čitalac i ona (pročitala je celog Dostojevskog u prvom gimnazije), daje mi ime po svom omiljenom književnom junaku - Pavlu Isakoviću iz druge knjige "Seoba" Miloša Crnjanskog, želeći da budem poput njega. A meni su pak uzor uvek njih dvoje - komplementarni intelektualci i kafanski ljudi, svetski putnici i domaćini koji više jurcaju i od mene, a još čitaju i prate sve - od politike do sporta i kulture. Ali pre svega se vole.
