Biljana Vilimon je dobro poznato TV lice, decenijama unazad važi za simbol Beograda iako, što mnogi ne znaju, u njemu nije ni rođena već u Novom Pazaru.
Ona je neko o čijem životu može mnogo da se priča. Ta priča ima i pobede i poraze, heroje i tragične ličnosti, ali traje i dalje. Njen glavni lik jeste Biljana Vilimon, slikarka, pisac, kolumnistkinja i voditeljka.
Javnost ju je upoznala kao autorku posebnih televizijskih sadržaja među kojima se izdvojila emisija Galerija tajni, dok u poslednjih nekoliko godina kulturu promoviše u emisiji Lagumi na televiziji Studio B.
Bila je udata za jednog od najvećih šmekera iz doba kada su gradske face odlazile u stan Laze Šećera, filmskog producenta Petra Jankovića, sa kojim ima ćerku Aleksandru. Sve ono materijalno oko nje obojeno je artističkim duhom, dok je njen unutrašnji mikrosvet išaran verom u pozitivne stvari, događaje i ljude. Ima dve unuke.
Biljana Vilimon rođena je 15. maja 1951. godine u Novom Pazaru kao Biljana Panović, a odrasla je u Beogradu. Završila je Trinaestu beogradski gimnaziju na Banovom brdu i upisala slikarstvo na Akademiji primenjenih umetnosti.
– Slabo se sećam svog detinjstva. Taj period uglavnom vezujem za brata i igre s njim. Još kao devojčica znala sam da ću biti poznata. Uvek sam se budila vesela, nikad namrgođena, imam neku vrstu energije koja mi je očigledno data od nekih predaka. Odrasla sam okružena brojnim facama. Moj ujak bio je Ratko Dražević koji je svojim uticajem obeležio ceo moj život.
Biljana opisuje da se u mladosti samoj sebi dokazala ostvarujući neke svoje zamisli - Ja sam brend. Ne zanima me da li je na meni komad garderobe ove ili one marke. Ne zanima me gde je šta kupljeno. Naravno, dopada mi se da mi nešto lepo stoji. U dizajnu volim skupe stvari. Ljudi ulažu u ono što je za mene nebitno. Trošila sam novac na dobar ambijent u stanu u kom obitavam i na hranu koju jedem - kaže Biljana koja uvek radi ono što joj prija, ali i ono što je važno.
- Sada svakog dana šetam sama, pravim krugove na Kalemegdanu, ali ne tvrdim da to mnogo volim, možda bih radije ležala, kulirala i gledala u jednu tačku, što mi je omiljeno. Napor koji napravim za sebe mnogo mi znači. Za mene je luksuz da upadnem u letargiju i depresiju. Mene godine uopšte ne plaše. Možeš da imaš i 100, ali ako si vitalan i imaš osmišljen život, nema brige. Estetika mi je najvažnija na svetu. Za sebe spremam, kuvam... Ništa mi nije teško. Samoća mi nije problem - reči su kojima pravi paralelu između svojih želja, potreba i mogućnosti.
Biljana Vilimon 1979. godine rodila je ćerku Aleksandru, danas uspešnu grafičku dizajnerku koja joj je u oktobru 2009. godine podarila unuku Dunju, a u novembru 2013. i unuku Zoju.
- Mislim da sam se sa ćerkom najbolje skapirala onda kada je ona počela da živi sa dečkom i dobila prvo dete. Rekla mi je da sam postala dobra mama onda kada me je videla kako se podnosim prema unuci. Vrlo sam pazila da ne budem nalik babi koja se manično baca na unuke. U odnosu sa ćerkom, nisam glumila neku mamu koja zapravo nisam. Ponašala sam se u skladu sa sobom, a tako je i sad. Ja ne glumim babu. Mogu da pomognem tako što ću da uradim nešto umesto nje, a sa malom decom gotovo da nemam kontakt. Kada porastu dovoljno da mogu da ih vodim u šetnju i druženje, e tada su super - govori Biljana i nastavlja o periodu odrastanja svoje ćerke.
- Verujem u to da Aleksandri nije bilo lako da se izbori sa tim kakva sam ja bila. Ona sama najviše je zaslužna što je izrasla u osobu kakva je trenutno. To kako se ona ponaša i bavi kućom jeste za svaku pohvalu. Ona je u tom smislu predana onoliko koliko ja nikada nisam bila - govori kolumnistkinja i priznaje da se ne kaje što nije rodila više dece.
Biljana Vilimon je 1986. godine rešila da podvuče crtu, a na to se odlučila zbog tragične smrti svoga brata. Tada je uzela spomenuto prezime, razvela se od supruga Petra i, kako kaže, počela na život da gleda suštinski.
- Jedini spas videla sam u tome da odem kod psihijatra. Nisam znala kako drugačije da pomognem sebi. Moraš sebi da priznaš da nisi najpametniji i najjači. Četiri godine sam kao đak odlazila u Palmotićevu ulicu na razgovore. Nisu bila laka ta suočavanja, ali su mi pomogla da kasnije bolje prihvatam ljubavi, prijateljstva, neprijateljstva i slično - kaže slikarka kojoj danas veoma prija samoća i izolacija.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
