Jedan od ključnih trenutaka u životu Milorada Pavića svakako je bio onaj kada je upoznao svoju drugu polovinu, Jasminu Mihajlović, s kojom je ostao do svoje smrti. Njihova ljubav bila je snažna, strasna, buntovna, ali i puna međusobnog poštovanja. Nikada nisu krili da mu je bila prvo ljubavnica.
Jasmina je bila uz njega u najvažnijim trenucima njegovog života, a nakon njegove smrti otkrila je neke manje poznate detalje iz njegovog privatnog života, pa je pružila dublji uvid u njihovu zajedničku svakodnevicu.
Jedna od najtragičnijih epizoda koja je ostavila neizbrisiv trag u Pavićevom životu bilo je samoubistvo njegove ćerke Jelene. Jasmina je kasnije otvoreno govorila o ovoj strašnoj porodičnoj tragediji, koja je jako pogodila čuvenog pisca i ostavila ga slomljenog.
Jasmina je otkrila da je s Jelenom imala blizak odnos, te da su često provodile vreme zajedno. Njih dve su bile ne samo porodica, već i prijateljice, zajedno su odlazile na kafu, a Jasmina je dobro poznavala Jelenine borbe sa teškom depresijom. Jelena je imala dugu istoriju mentalnih problema, ali se činilo da se, nakon njenog venčanja i rođenja deteta, situacija stabilizovala. Nažalost, bolest se ponovo vratila, a Jelena je prestala da uzima lekove koji su joj pomagali, odbijajući svaki pokušaj da je neko natera na to.
Tragedija se dogodila kada je Jelena imala 43 godine, ostavila je za sobom četvorogodišnju ćerku. Jasmina se prisetila poslednjih trenutaka pre te kobne noći. Pavić i ona su bili na odmoru na Zlatiboru, a samo dan pre nego što je Jelena sebi oduzela život, razgovarale su telefonom.
"Sa Jelenom sam bila i prijateljica, išli smo na kafu, ali bila je bolesna, imala je neku užasnu depresiju. Posle njene udaje i rođenja deteta delovalo je kao da se bolest potpuno smirila. Izgleda da je bolest krenula da se vraća, ona je prestala da uzima lekove, niko nije mogao da je natera na to. Desila se ta tragedija kad je imala 43 godine, i ćerku od četiri godine. Mi smo bili na odmoru na Zlatiboru, dan pre njene smrti razgovarao je Milorad sa njom telefonom, upravo je bila završila kurs fotografije, dva dana ranije imala je samostalnu izložbu... Mene je sutradan pozvao novinar i vrlo bezočno mi saopštio sve detalje samoubistva, kako se bacila sa sedmog sprata. Nisam znala šta da radim, pozvala sam prvo njenog brata Ivana, a Milorad je bio sa svojim biografom Radovanom Popovićem u kafiću. Policija se nikad nije javila. Seli smo u kola i došli u Beograd. Mislim da ga je to dotuklo", rekla je Jasmina za Gloriju.
Novinar, na surov način, saopštio je Jasmini sve detalje Jelenine smrti, informišući je da se Jelena bacila sa sedmog sprata.
Kako su se upoznali Jasmina i Milorad?
Jasmina je prvi put srela Milorada dok je još bila studentkinja. Tog sudbonosnog dana, zakucala je na vrata njegovog kabineta na fakultetu. To je bio početak njihovog posebnog zajedničkog putovanja.
"Tema mog diplomskog rada na fakultetu bile su njegove priče. Bio je to 27. maj 1986. godine kad sam ušla kod njega u kabinet na Filozofskom fakultetu. Trebala mi je bibliografska građa, a pošto je nije bilo o savremenim autorima, bila sam primorana da se konsultujem sa samim piscem. Trebalo mi je dva meseca da se usudim da mu telefoniram. Imala sam tri broja nekih Milorada Pavića u Beogradu. Nisam znala ni gde živi. I jednog dana sam se usudila da pozovem. Imala sam napisan tekst: ‘Dobar dan, ja sam ta i ta, radim diplomski rad i želela bih...’, a onda me je duboki muški glas, koji me je već tada milovao, pitao: ‘A zašto to radite? ‘ Sve sam očekivala osim toga. Rekla sam nešto nemušto, ‘zato što volim tu prozu’. Zakazao mi je za sutradan u podne, u njegovom kabinetu. Tako je počelo. Poznanstvo."
"To je posle preraslo u saradnju, u međuvremenu sam dobila dete, radila na raznim mestima, školama, u Institutu za književnost, ali sam bila opsednuta Pavićem, njegovim pričama i bili smo u kontaktu. Ipak, postojala je velika distanca, nisam mogla da pretpostavim da među nama može išta da se desi. To je trajalo pet godina, sve do 1991. godine. Tada sam radila u jednoj nevladinoj organizaciji koja je imala zadatak da lobira da Milorad Pavić dobije Nobelovu nagradu za književnost. Išli smo na razne književne večeri, pa je tako bila jedna i u mom Nišu, u Narodnom pozorištu. Bili smo gosti hotela, svako je imao svoju sobu, ali postalo je jasno da naš odnos ne može više da bude bez dodira i tada smo se dodirnuli. Znali smo da ne možemo da budemo ljubavnici. Nije to bilo pošteno ni prema nama, ni prema našim porodicama, a i znali smo da je tako jaku vezu nemoguće održavati kao tajnu. Te noći u Nišu shvatili smo, posle pet godina, da više to ne možemo da krijemo sami od sebe. Sve je bilo na distanci mnogo godina, a onda je buknulo. On me je zaprosio, ali nisam mogla da izađem iz braka jer sam imala malo dete, od četiri godine."
U svojoj ispovesti za "Gloriju", Jasmina je otkrila da je Milorad bio nežna duša ispunjena ljubavlju i toplinom. Njegova kreativnost i strast prema pisanju bili su neiscrpni izvori inspiracije. Kroz sve godine braka, održavali su snažnu povezanost i podržavali jedno drugo u svim životnim situacijama.
Jasmina je takođe otkrila da je Milorad bio pravi gurman i da je uživao u dobrim obrocima i kvalitetnoj hrani. Njihove zajedničke večere predstavljale su poseban trenutak koji su delili. Ipak je shvatila da u jednom momentu mora da se odrekne bivšeg života.
Iz braka je poneo samo rukopise i pisaću mašinu
„On je izašao iz braka i poneo je samo rukopise, pisaću mašinu i neka lična dokumenta. Iznajmili smo stan u tadašnjoj Ulici Georgija Dimitrova, tačno preko puta Tašmajdanskog parka, gde je sada Pavićev spomenik. Nismo imali ništa, kupili smo rešo, plastični sto, stolice... Užasno smo se osećali tada. Sve je to bilo toliko teško i toliko prevratnički, na toliko nivoa prevratnički da ne želim da se sećam. Mi nismo znali da li ćemo umeti da živimo zajedno, jer jedno je ljubav i literatura, a drugo je stvarni život. Mislila sam da neću izdržati taj život s Pavićem jer je on posvećen poslu. Imao je vojnički način života kad je rad bio u pitanju.
Pavićev razvod je trajao četiri godine
"A on je već imao odraslu decu: ćerku od 27 i sina od 31. Osim toga, ja sam imala dobar brak i rekla sam Miloradu: ‘Ja to ne mogu.’ Tokom tih meseci, od decembra 1991. do aprila 1992, bilo je jasno da ipak moram da se otkinem od svog bivšeg života. Onda je on pozvao moju mamu, otišli smo na večeru i tada me je zaprosio. Moj razvod je trajao vrlo kratko, a njegov četiri godine. Branka Pavić nije bila rada da se to ikakvim dogovorom reši. Sada nema svedoka da mi to potvrde, ali mislim da je taj brak i bez mene bio gotov. Njegova supruga, istoričarka umetnosti, teško je to podnela. A Milorad je njoj sve ostavio. On ju je obezbedio, ne samo decu nego i širu porodicu. Uvek je brinuo da svi budu zadovoljni. Putujući s njim, imala sam spisak lekova i svih potrepština, od praškova do parfema, kome šta treba da se kupi.“
"Umro je Borislav Pekić, a trebalo je ja da umrem"
Njihova ljubavna priča bila je ispunjena divnim i teškim trenucima. Venčali su se tek 1996. godine, nakon što je završen brakorazvodni postupak koji se odužio. U tom periodu, žalili su se Kaporovima zbog nepotrebne odugovlačenja postupka. Tada je Moma dao mudar savet Miloradu: 'Obuci odelo, stavi kravatu, napravi sendvič i ostani u sudnici dok ne dobiješ papir.'
"Umro je Borislav Pekić i Milorad je došao kući s nekog sastanka. Bio je pijan i plakao je. Ja sam bila zaprepašćena, vidim moj bog plače, a i prvi put ga vidim pijanog, a on kaže: ‘Umro je Pekić, a trebalo je da umrem ja’. Ni danas mi nije jasno zašto je to rekao, osim što znam da je mnogo voleo Pekića. Ma sve je to bilo divno i strašno. Venčali smo tek 1996, kad je završena brakorazvodna parnica. Žalili smo se Kaporovima kako nikako da se okonča taj proces. Onda je Momo Kapor rekao: ‘Slušaj, Mišo, obuci odelo, stavi kravatu, napravi sendvič, sedi na klupu i nemoj da izlaziš iz suda dok ne dobiješ papir.’
"Milorad je bio zbunjen: ‘Sve je to u redu, ali ja ne jedem sendviče.’ Ipak, sutradan se obukao, ja sam mu spremila sendvič, otišao je u sud i dobio papir. Već sledeće nedelje smo se venčali u ovoj sobi, gde sada sedimo. Jedino nisam znala da li treba moj sin da prisustvuje, imao je osam godina. Ipak nije. Želeli smo da se venčamo i u crkvi, ali ona ne toleriše toliku razliku u godinama, a nas je delila 31 godina.
Bivšeg muža sam krivila za sve
Moj bivši muž Zoran Mihajlović u stvari je kriv za sve. Kupio mi je za jednu Novu godinu ‘Hazarski rečnik’. Dugo nismo mogli da je kupimo, bila nam je skupa. Imam i sad ovde tu knjigu s njegovom posvetom, kojoj je i Milorad dodao svoju posvetu.
"Moj muž je bio posmatrač te ljubavi, tako da nije bilo veliko iznenađenje kad sam rekla da se to desilo. Imala sam sreću da su mi oba muža bila gospoda. Oni su se zbližili 1999, kad je bilo bombardovanje. Bila sam razapeta kako da pomirim oca deteta, muža, dete i majku, u čije atomsko sklonište smo odlazili. Moj sin je pripao ocu, tako smo dogovorili, jer ako se stara o sinu, ne može da bude mobilisan. Posle nekoliko noći u skloništu Pavić je rekao: ‘Ja ovde neću da umrem, najbolje i da dete i Zoran pređu kod nas.’ Tako smo svi zajedno živeli ovde nekoliko meseci. Posle su obojica dolazili na sve porodične svetkovine. Ali u mojoj široj porodici nisu tolerisali to što sam se razvela. Nije me mnogo doticalo to što su me stavili na stub srama jer sam bila toliko zaljubljena, u stvari, mi smo bili toliko opsednuti svih tih godina koje smo proveli zajedno, to je bilo totalno zavođenje, mi smo se neprestano takmičili i zavodili.
Milorad je bio sve što joj je trebalo. Njegova duhovitost, samoironija i zabavne priče su je osvajale. Smejala se čak i kad je posetila njegov grob, zamišljajući ga kako priča i šali se oko spomenika.
"Meni je Milorad bio dovoljan na svim ravnima. Ništa mi nije falilo, apsolutno ništa. S njim je bilo veoma zabavno i ta njegova duhovitost, to zasmejavanje, samoironija, to me čak spaslo. Ja se smejem i kad idem na grob, zamišljam ga kako priča: ‘A evo mi je Olja, gde si, Olja, šta će nam sad ovaj Slobodan Jovanović, ali dobro, neka ga...’ I kako govori za spomenik: ‘Evo, opet su me ove ptice uneredile, jesam li govorio da bista uvek mora da ima šešir.’
"Imali su u kući vratilo i njegova mama je do same smrti u 93. godini visila na njemu. Milorad je govorio da ne može da oprosti ocu što stalno počinje neke kuće koje ne završava i što ga tera na fiskulturu, a njemu otac nije oprostio što je pisac, stideo se tog neozbiljnog sinovljevog zanimanja. Dok mi Jasmina pokazuje vratilo koje je kod njih imalo više ukrasnu ulogu, konstatujemo kako im je poziv pisca ipak doneo buran život."
Puno putovanja, susreta s različitim ljudima i podrške potaklo ju je da piše. Bila je teška odluka pisati beletristiku uz svetskog slavnog pisca. Često je osećala ljubomoru.
"Bila sam ljubomorna na njih. I kad je pisao ‘Drugo telo’, koje je meni posvećeno, opet sam bila ljubomorna. Kaže: ‘Sad si ti glavna junakinja i opet si ljubomorna. Ženama nikad nije dosta ljubavi.’ Nikad me nije kritikovao, i to mi je bilo jako žao, bio je mnogo zaljubljen u mene i njemu se sviđalo sve što napišem. U tome nisam imala nikakve pomoći od njega. Eventualno bi našao da fali zarez ili da je ispalo neko slovo, i to bi bilo sve. A ja sam bila nemilosrdna prema njemu. Imao je gvozdenu disciplinu kad je pisanje u pitanju. On je uvek spavao po podne, bar malo, i govorio je da je uspeo da uradi toliko mnogo jer je od jednog dana pravio dva. Pisao je tokom celog dana, a pred završetak svakog romana izgledao je kao čovek koji je spreman za Hitnu pomoć.
"Nekoliko puta smo i zvali Hitnu, a oni kažu: ‘A Pavić opet završava roman, stižemo.’ Mada je pričao da je to ništa prema onome kad je završio ‘Hazarski rečnik’, bukvalno je tri godine bio bolestan. Tada je dobio dijabetes. Osim toga, bio je ozbiljan srčani bolesnik. Pisao je teško i kad posle godinu dana kaže: ‘Evo, završio sam’, to je značilo da će bar još godinu dana raditi na knjizi. Svaku svoju rečenicu je proveravao kako zvuči kad se pročita. On nikad nigde nije kasnio i kod njega nije bilo boemštine. Njegov najveći porok je bila lula, čak je jednom imao i trovanje duvanom na nekoj književnoj turi u Nemačkoj. Voleo je da popije i da jede, onako gurmanski. Nije kuvao, čak su i ti recepti u njegovim knjigama proizvod mašte jer su neke žene pokušavale da spremaju po njima, ali to nije bilo uspešno.
"Kapor je jednom rekao: ‘Bre, Mišo, svi misle da ti jedeš samo šatobrijan. Ko bi rekao da vi jedete i pasulj s lukom prepečenim na ringli.’ Garderoba mu je bila važna, želeo da bude obučen barokno. Barok mu je, inače, bio veoma važan, i ako sam, recimo, uveče mnogo tužna, onda bi mi on držao predavanje o nameštaju u baroku, tačno 45 minuta je trajao čas. Da je mogao, izgledao bi kao Dositej Obradović. Iako je govorio da mu kuća nije potrebna, samo jedna sveščica, voleo je luksuz. Zato nas nisu mnogo voleli ovde jer smo držali do toga šta pijemo, jedemo, kako se oblačimo, držali smo do tog nekog gospodstva. Imao je veliku strast prema lepoti. Nije to bio snobizam.
On je volio da je oblači, a ona je uživala u njegovom izboru. Bio je izuzetan u tome, a ona mu je zahvalna na tom daru. Seća se kako su zajedno išli u butik u Parizu, gde je on birao odeću za nju, a ona je šetala kao manekenka dok je on uživao. Nedavno je našla bundu koju joj je kupio, ali je preteška da bi je nosila.
On je uživao u društvu žena i često je govorio o važnosti muškog i ženskog principa za pisce. Oboje su voleli muzeje i galerije i nakon što su obavili sve obaveze, odlazili bi da uživaju u energiji slika koja ih je osvežavala.
NE PROPUSTITE
„Ja sam bila ta koja je odlučivala kad će da se zaključa kasa. A kad je bilo poziva za novine, to je bio božanstveno. Jednom su ga zvali iz ruskog Plejboja i ponudili da napiše 4.000 karaktera za hiljadu evra. Ja sam se silno obradovala, a on kaže: ‘Ma, ne mogu da se zamlaćujem.’ Kažem: ‘Evo ja ću umesto tebe, samo da zaradimo pare’, ali nije hteo da me pusti. On je bio ili štedljiv, ili rasipnik, nikad nešto između. A i ja sam slična. Nije mi bilo jasno zašto u Parizu štedimo na taksiju, a na večeru potrošimo basnoslovno. Želela sam da do te večere stignem taksijem, a ne metroom, ali on je imao te neke blokade. Devedesetih smo bili štedljiviji, mislili smo na porodice, mnogo je išlo novca na lečenje njegove ćerke Jelene, ravno vrednosti Nobelove nagrade, milion dolara. Ta njena teška depresija je podrazumevala da ne može da vodi računa o novcu. Naravno da je teško ocu da bilo šta uskrati detetu. Ja se deset godina nisam mešala u te odnose. Tek posle dvehiljadite smo sebi dali malo oduška. Bilo mi je dojadilo da idemo samo na književne večeri i ono što je bio posao, pa smo imali i neka putovanja samo za nas.“
Stil/Glorija
