Marlon Brando je bio glumac sa izuzetno bogatom i uspešnom karijerom. Bio je dvostruki dobitnik Oskara, a svrstava se, sa pravom, među najuticajnije glumce 20. veka. Pored toga, nominovan je za još šest Oskara. Dobio je dva Zlatna globusa, tri Nagrade BAFTA i Kanske nagrade za najboljeg glumca.
Detinjstvo mu je bilo burno, imao je 11 godina kada su mu se roditelji razveli, te je većinu detinjstva proveo više sa bakom nego sa majkom, upravo je ona bila prva koja je primetila njegov talenat za glumu.
Mlađani Brando vozio je motocikl po hodnicima škole, zaključavao je profesore u kancelarije, palio vatru, lomio školski inventar, zbog čega je izbačen iz nekoliko škola, uključujući i vojnu akademiju.
Sa ocem nije imao dobar odnos, o čemu je i pisao u svojoj biografiji.
"Iako sam po njemu dobio ime, nikad nisam uspeo da privučem njegovu pažnju, nije bio srećan ni s jednim mojim izborom, uvek mi je ponavljao da ništa neću postići u životu i da nisam sposoban da učinim ništa vredno pažnje", napisao je Brando u svojoj biografiji.
Njegova starija sestra, Džoselin Brando prva je pošla u glumačku karijeru, otišavši u Njujork, pa je i zbog nje dobio dodatni podstrek da se i sam oproba u glumi.
Brando je bio vrlo nestašan u tinejdžerskim godinama. Ponavljao je razred u srednjoj školi, a kasnije je i izbačen, zbog čega je sa 16 godina poslat u vojnu školu, gde se istakao u pozorištu što je imalo pozitivan odjek na profesore i kolege.
Kada je imao 18 godina, Brando se preselio u Njujork gde je pohađao je glumačke radionice.
Njegov prvi nastup na filmu bio je u ulozi veterana paraplegičara u filmu "Ljudi" 1950. godine. Kako bi se pripremio za ulogu, proveo je mesec dana u krevetu u veteranskoj bolnici.
Mlađe generacije su počele da ga obožavaju posle uloge Džonija Strablera, motocikliste u filmu "Divljak" i tako je stvorio imidž buntovnika.
Zahvaljujući ulozi mačo muškarca u filmu "Tramvaj zvani želja" pokrenuo je modu belih, uskih majica kratkih rukava i nametnuo se kao muški ekvivalent Merilin Monro, najvećeg seks simbola 20. veka.
Pod Kazanovom redateljskom palicom i ansamblom glumaca oko sebe, Brando je konačno dobio Oskara za ulogu Terija Maloja u filmu "Na dokovima Njujorka", a onda je 1972. zaigrao u "Kumu". Za briljantnu ulogu mafijaškog šefa Vita Korleonea u ovom filmu, Brando je takođe dobio Oskara.
Međutim, odbio je da ga primi u znak protesta prema tretmanu koji imaju Indijanci u filmskoj inustriji poslavši na dodelu Sašin Litlfedr, mladu glumicu i aktivistkinju pokreta za prava američkih starosedelaca.
Glumac je nakon toga pružio jednu od svojih najboljih izvedbi u filmu Bernarda Bertolučija, "Poslednji tango u Parizu". A za scenu koju je igrao u filmu "Poslednji tango u Parizu" kažu da je najvularnija scena ikada snimljena.
Francuska glumica Marija Šnajder bila je praktično još uvek tinejdžerka kada je bila primorana da za potrebe snimanja filma izvede brutalnu scenu silovanja sa Marlonom Brandom.
U ozloglašenoj sceni Brandov lik je analno silovao lik Šnajderove na spratu pariskog stana, dok koristi puter kao lubrikant. Godinama kasnije otkriveno je da scena nije bila napisana u scenariju, da je bila sakrivena od Marije i da nije dobijena njena saglasnost za snimanje istog, a to je otkrio sam Bertoluči i u jednom intervjuu 2013. godine. "Nisam želeo da Marija glumi... Želeo sam da oseti bes i poniženje", rekao je.
Glumica je istakla i da nije bilo privlačnosti između nje i Branda i da ga je posmatrala kao očinsku figuru. Za Bertolučija je imala daleko pogrdnije reči, nazvavši ga "debelim, znojavim manipulatorom".
Brando se ženio čak tri puta i pratile su ga brojne afere. Pričalo se da je imao aferu sa Merlinin Monro, ali i da je bio sa muškarcima.
Zvanično, Brando je imao jedanaestoro dece, od kojih petoro sa bivšim ženama, troje su sa svojom kućnom pomoćnicom iz Gvatemale, a ostalo troje dobio je iz afera. Jedan od Brandovih sinova, Kristian Brando, osuđen je 1991. na 10 godina zatvora zbog ubistva Daga Droleta, momka svoje sestre.
Brandova ćerka Čajen veći deo života provela je u centrima za odvikavanje od droga i u mentalnim bolnicama, živela je na Tahitiju sa svojom majkom Taritom. Nakon smrti momka, Čajen je postala još depresivnija, sud joj je oduzeo starateljstvo nad sinom, a uoči Uskrsa 1995. napustila je psihijatrijsku bolnicu i obesila se u kući svoje majke.
U penziju je otišao 1980. godine ali je povremeno glumio u još nekoliko filmova. Tako mu je poslednja uloga bila u filmu "Ko je kome smestio" iz 2001. godine, u kome je igrao sa svojim velikim prijateljem Robertom De Nirom.
Brando je umro u dubokoj starosti 1. jula 2004. Imao je 80 godina. Bolovao je od dijabetesa, a neposredno pred smrt mu je dijagnostikovan i kancer.
Kremiran je, a njegov pepeo je rasut na dva mesta - na Tahitiju i u Dolini smrti.
Stil / zena.blic.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
