Vlastimir Đuza Stojiljković bio je jedan od najistaknutijih naših glumaca, poznat po svojoj izuzetnoj karijeri koja je trajala više od šest decenija. Čuvene replike likova koje je odigrao na maestralan način mogu se čuti na svakom koraku, te niko ne može da poveruje da je prošla već decenija otkako nas je napsutio. Spada u red velikana jugoslovenske scene sa životnom pričom koja, kada bi se prenela na filmsko platno, mnoge bi ostavila bez daha.
Naime, čuveni Đuza je rođen 30. juna 1929. godine u Ražnju, potiče iz porodice prosvetnih radnika. Međutim, već sa 12 godina ostaje sam sa majkom, dok mu oca Nemci odvode u zarobljeništvo. Ražnju gde se bori za opsatanak. Njih dvoje sami, bez ičije pomoći, živeli su u trošnoj kući blizu škole, gde mu je majka predavala.
- Otac je bio u zarobljeništvu. Jedini domaćin u kući, i čuvar naš, i hranilac – majka. Stroga. Učiteljica. Stan nam je bio u jednom delu škole, tako da smo bili na udaru svima koji dođu. Pozove jednom majku nemački komandant. Mi premrili. Mislimo ko zna šta će da bude. A ono ništa. Nemac bas učtiv. Kaže da bi hteo mami da ukaže dužno pštovanje, jer je i on bio učitelj - rekao je glumac u jednom od intervjua, mada je veoma retko pričao o svojoj privatnosti.
Potpuno bos, sa svega 16 godina, danima je pešačio do Beograda na Ujedinjenje saveza antifašističke omladine Srbije.
"I dalje sam bio bos. I tako danima od Niša do Beograda. Preko planine Radan za Lebane, pa odatle za Leskovac. U međuvremenu smo svi postali bosi. Tabani su mi puni trnja. Nekako sam se i na to privikao. I nije bilo strašno u toku dana dok smo išli. Valjda zagrejan, pa nisam ni osećao bol. Ali, ujutru, kada se probudim, kad se tabani ohlade, nisam mogao ni da stanem na noge. Jedva sam se uzdržavao da ne jauknem kada su me drugovi uspravljali i primoravali da stanem", opisivao je čuveni "grof".
Profesionalnu karijeru je započeo 1946. godine u Kruševačkom pozorištu. Još tokom studija na Pozorišnoj akademiji počinje da igra 1951. u Beogradskom dramskom pozorištu (BDP), pa u Ateljeu 212. Često je gostovao u brojnim predstavama drugih teatara, a odigrao je više od 150 pozorišnih uloga.
Na filmu je debitovao 1957. u "Tuđoj zemlji" Jožea Galea. Veliku popularnost je stekao filmom "Ljubav i moda", za koji je otpevao čuvenu pesmu "Devojko mala". Prvu filmsku glavnu ulogu odigrao je u ratnoj drami "Noći i jutra Pjera Majhrovskog" 1959.
Ostvario je ukupno 18 uloga u igranim filmovima. Nekoliko puta je nadsinhronizovao druge kolege u filmovima, te otpevao naslovne numere za nekoliko filmova u kojima nije igrao.
Na TV se prvi put pojavio u prvoj uživo emitovanoj drami TV Beograd Pogubljenje 1958. godine, dok je na radio ostvario više od 340 uloga u Dramskom programu. Popularnost mu je eksplodirala nakon prikazivanja serije "Pozoriše u kući", a lik Rodoljuba Petrovića jedan od najupečatljivijih rola u njegovoj karijeri.
Njegov uspeh je išao samo uzlaznom putanjom, glumčeve transfromacije su bile očaravajuće, te je ostao upamćeni i po liku legendarnog italijansko-srpskog plemića varalice Kontea Marija Marka del Tintoreta u seriji "Srećni ljudi".
Dobio je sva moguća priznanja koji jedan glumac može da osvoji, ali najveći nagrada za njega, kako je isticao, bile su uloge koje su ljudi obožavali.
Sa druge strane, voleo je da naglasi da je u životu bio srećan što je imao prilike da upozna ljubav svog života Olgicu, inače drugaricu iz srednje škole. Najveća žal je ostala što nisu imali dece.
- Kada sam sebe upitam šta mi znači Beograd, dođem do toga da je odgovor – ništa. Kada ne radim, prošetam malo, popijem negde kafu. Nemam dece. Ona mogu da naprave velike probleme, ali ipak daju i povoda da možeš da brineš. Produžetak vrste, šta ja znam. Mislim da je najteže, bar meni, biti sam. To je užas jedan. Kada mi je umrla žena Olgica Stanisavljević, preselio sam se u stan preko puta našeg, jer u njega više nisam mogao da uđem. Prva tri meseca posle njene smrti proveo sam kod oca i majke u Kruševcu. Olgica i ja bili smo zajedno još iz gimnazije. Ne postoji prva, druga ili treća ljubav, postoji jedna koja se pretvara u veliko prijateljstvo. Inače, ako toga nema, to i nije bila ljubav - otvorio je dušu Stojiljković svojevremno.
Đuzin brak sa glumicom Olgom Stanisavljević postao je sinonim za pravu ljubav koju je prekinula njena prerana smrt 1987. godine.
- Svađa dođe kao lek. Da se nismo svađuckali zar bi smo izdržali toliko godina zajedno? Đuza je, inače, izvanredan suprug, a ja sam od onih žena koje svhataju da muškarac mora i treba da bude prvi u kući. Žena za nijansu niže. Taman toliko da ima sreće. Neko je jednom rekao: "Mudra je ona žena koja se ponekad napravi da je glupa", ispričala je Olga o svom braku sa Đuzom za "Yugopapir".
Malo ko zna da je Olga, pre neko što je upounala Vlastimira, bila verena za glumca Ljubomira Ljubu Tadića.
Kada je umrla, Đuza je bio neutešan. Njegov brat je govorio da ga je upravo njegov prijatelj Ljuba Tadić nagovarao da se oženi ponovo.
- Jednom mi je rekao da se na Ljubin nagovor oženio i drugi put Ljuba mu je, kad je Olga preminula, rekao: „Slušaj, Ðuzo, nema ništa gore nego kad se vratiš iz kafane da te niko ne čeka kod kuće“ - pričao je njegov brat Nenad.
Potom je po drugi put izgovorio sudbonosno "da" sa Dušankom Vranjanac.
- Moja školska drugarica i glumica Ceca Bojković odvela me je kao studentkinju stomatologije u Atelje 212 gde sam i upoznala Đuzu. On je već tada bio ostvaren kao glumac i u dugom braku sa koleginicom Olgicom Stanisavljević koja je bila divna žena i zaista nikada nisam ni pomislila da ću se udati za njega. Znala sam da su bili zajedno od detinjstva i da su se rano venčali - pričala je Dušanka koja je otkrila i kako je njihovo prijateljstvo preraslo u ljubav.
- Kada je Đuzi umrla žena on je bio sam, a mene su Ceca i njen tadašnji suprug Ljubomir - Muci Draškić zamolili da pripazim na njega pošto su putovali na more. Tako sam ga svakodnevno zvala telefonom da pitam kako se drži, da li je ručao, i zaista se među nama ništa nije dešavalo. Nisam se sa četrdeset godina zaljubila u Đuzu, niti sam htela da se udajem jer sam od braka bežala kao đavo od krsta. Ipak, kada sam jedne večeri, godinu dana posle smrti njegove žene, otišla kod njega, bio je uporan da ostanem. I malo-pomalo počela je naša druga faza - objašnjavala je Dušanka i dodala:
- Ni jedno od nas nije htelo brak, već da uvek budemo tu jedno za drugo. Tako smo živeli skoro godinu i po dana, a pošto sam bila njegova vanbračna žena, suočili smo se s administrativnim problemima, pa smo rešili da se venčamo. Sećam se da smo bili očajni kada smo sami otišli kod matičara koji nam je rekao da ne možemo da se venčamo jer se sala renovira, a jedva smo skupili hrabrost i nismo imali ni kumove. Đuza je odmah pitao matičarku da mu bude kuma, na šta je ona oduševljeno pristala, a meni je svedok bila jedna žena koja je ušla u kancelariju. Tako smo se venčali 22. avgusta 1990. godine u kancelariji predsednika opštine - pričala je Dušanka.
Priznala je da joj nije bila laka uloga Đuzine žene.
- Sa njim je izuzetno teško živeti jer je stalno namrgođen, veliko je čantralo i naše rasprave su beskonačne. Dešava se da se posvađamo čim ustanemo i da se razvodimo svakog dana. Ali, mislim da naš brak funkcioniše sve ove godine zato što je Đuza jedini muškarac u mom životu kome kod mene ništa nije bilo čudno, a i ja sam beskrajno tolerantna - pričala je za medije njegova druga supruga.
Za nju je Vlastimir bio veliki glumac za koga se vredi žrtvovati.
"Đuza, ja i naš papagaj Paja smo jedna porodica. Gluma je Đuzina najveća ljubav, a ja sam to znala, tako da nemam prava da se žalim. Često mu kažem da je zaljubljen u sebe, a da mene nema ko da voli. Ume on da mi priredi i neki romantičan gest, ali to radi tako kao da se stidi. Ne govori mnogo, već svoja osećanja iskazuje nekim sitnicama, ali to je i malo i retko. (Smeh) Za mene je on veliki glumac za koga se vredi žrtvovati i znam da mi je zahvalan na tome. Želim samo da budemo zdravi i da on radi do poslednjeg daha jer je za njega nerad smrt", zaključila je je svojevremeno Dušanka.
O čudnom odnosu Đuze i Dušanke, svedočio je i njegov brat Nenad, koji je kasnije pričao kako je ta druga žena, glumca tajno sahranila ne ispunivši mu poslednju želju:
"U monografiji „Vlastimir Đuza Stojiljković“ autora Zorana Jovanovića moj brat je izjavio da bi voleo da ga sahrane na groblju u Ribarskoj banji. U tom mestu nam je deda sahranjen, a roditelji su nam tamo bili učitelji," pričao je Nenad Stojiljković, rođeni brat velikog srpskog glumca.
"Držala ga kao u zatvoru. Moj odnos s bratom i njegovom suprugom bio je korektan. A onda dolazi do njegove bolesti, o čemu me Dušanka nije obavestila, a o tome saznajem u kafiću. Zovem je i pitam: „Zašto?" Njen odgovor je smešan: "Đuza mi je rekao, pri čistoj svesti, da ti ne kažem da ne bi nekome rekao." Da je to laž, bilo mi je jasno, jer kod moždanog udara ni svest ni govor više nisu čisti," prisetio se tada Nenad.
A onda saznaje da je Đuza prebačen u starački dom Lug, na nekoliko kilometara od Mladenovca.
"Što dalje od ljudi. Bojala se i iz samo njoj znanih razloga smatrala da ga treba izopštiti od prijatelja, obožavalaca i rodbine. Naravno, to je njen razrađeni scenario, koji će izvesti do kraja. Prebacuje ga sa ozbiljnom crevnom bolešću, klostridijom, koja se ne leči u staračkim domovima. Ali njen cilj i nije bio da se on izleči, jer da je to htela, mogla ga je poslati i u Beč."
Nenad je tada ispričalo da ga posebno boli što Dušanka tokom osam meseci gotovo uopšte nije obilazila supruga.
"Saznajem od sestara da ga vrlo retko posećuje, već komunicira preko mobilnog telefona, čiji broj, naravno, ni meni nije dala. Odlazim konačno u taj dom Lug, ali na vratima čeka me upravnik, koji ne dozvoljava da vidim brata, naglašavajući da oni sa Đuzinom ženom imaju ugovor da ga niko ne može posećivati "
Tek pošto je zapretio da će dovesti novinare i policiju, dozvoljavaju mu da vidi Đuzu, ali samo na deset minuta.
"Nije teško pronaći odgovor zašto je Đuza proveo osam meseci sam u sobi s pogledom na tavan. Pa to je njen scenario. Kako neko može da završi s bolešću koju je imao a da je ne leči? Uskoro je i stigao odgovor koji je mnoge ražalostio, ali možda ne i nju: Đuza je umro," ispričao je Nenad 2016. godine za "Kurir".
Naime, Đuza je početkom doživeo moždani udar. Iz Kliničkog centra prebačen je na Institut za rehabilitaciju u Sokobanjskoj ulici. Krajem maja 2015. godine Đuza je prebačen na Kliniku za infektivne i tropske bolesti Kliničkog centra Srbije, gde je i preminuo 17. juna 2015. u 86. godini.
Komemoracija povodom smrti barda srpskog glumišta održana je 22. juna u prepunoj dvorani Ateljea 212 na sceni „Mira Trailović”. Sledeć dana je kremiran na Novom groblju u Beogradu, a urna je Urna je položena u grobnicu roditelja njegove supruge Dušanke, Živka i Vere Vranjanac, što je frapiralo članove najuže porodice nezaboravnog glumca. Čak su isticali da dugo nisu znali ni gde počiva.
