Muzičarka Linda Peri, bivša frontmenka grupe" 4 Non Blondes" i jedna od najvećih nada na rok sceni, posetila je pijacu u Los Anđelesu zajedno sa bivšom suprugom Sarom Gilbert i njihovom decom. Odevena u ležernu odeću, uz omiljeni šešir bez kog ne ide nigde, uživala je u porodičnoj kupovini.
Međutim, sve je iznenadio Lindin izgleda, te posebno njen najdraži aksesoar na glavi, koji je delovao izuzetno prljavo, a obožavaoci su komentarisali da deluje zapušteno. Ali, ova rokerka nikada se nije uklapala u kalupe, ne mari za trendove, i već decenijama fura svoj fazona.
Za mnoge bi uspeh pod svetlima pozornice bio ispunjenje sna, ali za jednu od najtraženijih producentkinja i tekstopisaca danas bio je to tek početak karijere.
Na sammo početku 90-ih postala svetski popularna zahvaljujući hitu What’s up?, a potom je svoje mesto u svetu muzike našla prvenstveno iza svetla pozornice, transformirajući karijere pevačicama kao što su Pink, Kristina Agilera, Gven Stefani, Kortni Lav i mnoge druge.
Linda Peri rođena je 15. aprila 1965. godine u Springfildu. Odrastajući u muzičko-umetničkoj porodice od detinjstva pokazuje talenat i interes za muziku.
U tinejdžerskim godinama bila je zbunjena svojom novootkrivenom seksualnošću koja se nije uklapala u standardni kalup. Pokušala je da oduzme sebi život popivši majčine tablete. Na sreću, nije uspela u tome, već je prihvatila sebe kao lezbijku, i odlučila je da postane rok zvezda.
"Band 4 Non Blondes" nastao je u San Francisku u vreme koje je označeno gej seksualnom revolucijom i aktivizmom. Stvorili su most između tzv. urbanog dajk andergraunda i ljubitelja muzike svih rodova, rasa i seksualnih orijentacija. Probili su se na sceni snagom i iskrenošću kojom su zračili, a Linda je svojim jedinstvenim stilom i jakim glasom u maniru Dženis Džoplin, Grejs Slik i Roberta Planta postala zaštitni znak benda. Od početka je otvorena po pitanju svoje seksualnosti, pa tako na svetskoj turneji nastupa s gitarom na kojoj se nalazi naljpnica “dyke”.
Uprkos velikom uspehu prvog albuma, Linda 1994. odlazi iz banda nezadovoljna što je muzička industrija tretira kao proizvod. U intervjuu za Roling Stoun magazin, 2011. godine, izjavila je da nikad nije bila preterana ljubiteljska svog benda, čiji je zvuk opisala kao “fluffy polished bulls*it“.
U narednih par godina izdaje dva samostalna albuma, In Flight i After Hours. Njen prvi samostalni album imao je mnogo zreliji zvuk; bio je pomalo ćudljiv i na trenutke mračan. Kritika ga je odlično prihvatila, ali je prodaja bila slaba. U radu na svojim albumima kao najveću vrednost navodi priliku da od Bila Botrela (producirao M. Džeksona i Madonu) nauči tajne muzičke produkcije.
Novac zarađen u 5 minuta slave grupe istopio se, a ona je ponovo bila na početku. Ovaj put počela je da radi iza scene, sa Pink. Linda je producirala album M!ssundaztood, a zajedno su napisale i većinu pesama na albumu (Get the party started, Lonely girl). Sledeći korak bila je pesma koja je dobila Gremi za pesmu godine 2004, Beautiful, u izvedbi Kristine Agilere.
“Nikad nisam trebala da budem umetnica, jer sam užasna u tome. Jednostavno to ne volim”, izjavila je.
Od tada radila je s mnogo muzičara i pevača, neki od njih su Džuel, Kotni Lav, Gven Stefani, Ališa Kiz, Selin Dion, Robi Vilijams, Juliette and the Licks i Skin.
Linda kaže da će raditi sa svakim s kim oseti povezanost, bez obzira sviđa li joj se njegov ili njen prethodni album. Iako mnogi muzički stručnjaci savetuju mlade muzičare da osmisle svoj dugoročni cilj i prema njemu planiraju korake, Lindin pristup je drugačiji – ona prvenstveno sledi svoju intuiciju.
“Ima mogućnost da kaže univerzalne istine i osećaje u svega tri minute koliko traje pop pesma”, za Lindu kaže Erik Gofrain.“Ona ima ono što je potrebno da uspe u muzičkoj industriji kojom vladaju muškarci.”
Proces pisanja pesama za nju je fluidan, dopušta da se stvari prirodno razvijaju, ne forsira ih. “Sednem za klavir ili gitaru i uključim mikrofon”, objašnjava, “stavim slušalice i kanaliziram svoju muzu. Stanem i slušam i obično se pojavi strukturirana pesma. Zato bolje pišem sama. Kad radim s nekim, proces je zahtevniji i čini se kao težak rad. Nisam zato postala muzičarka. Ne želim da ono što radim bude posao. Zato ne pokušavam da pišem hitove. Moja namera je samo da napišem dobru pesmu.”
Uprkos tome što se orjentisala na produkciju i pisanje za druge, nije odustala od traženja svog zvuka. 2010. godine s novim bendom Deep Dark Robot izdala je album 8 songs about the girl, najavljen singlom Won’t you be my girl? i krenula na turneju.
Godine 2011. počela je da izdaje akustične obrade pesama snimljenih Ajfonom. Neke od do sada objavljenih pesama su Black Hole Sun (Soundgarden), Starman (Dejvid Bouvi), Communication Breakdown (Led Zeppelin) i Born this Way (Lejdi Gaga).
Važan deo njenog delovanja povezan je s njenom seksualnom orijentacijom. Linda blisko sarađuje s nekoliko udruženja koje promovišu slobodu izražavanja, individualnost i prihvatanje. Podržava organizacije kao što su LA Gay & Lesbian Center i Art of Elysium. S LA Gay & Lesbian Centerom producira dobrotvorno veče An Evening With Women. Većina sredstava namenjena je mladima, uglavnom deci koju su roditelji izbacili na ulicu zbog homoseksualne orijentacije.
“Moj cilj je da budem najbolja što mogu, a ako mogu drugim ljudima da pomognem da budu najbolji što mogu, to je odlično! Dobijem dva za cenu jednog,” kaže Linda.
Linda je započela ljubavnu vezu sa glumicom Sarom Gilber 2011. godine. Objavile su da su verene u aprilu 2013. godine, a venčale su se 30. marta 2014.
Sara Gilbert je rodila sina u februaru 2015. godine kojeg su njih dve zajedno podizale. Njih dve su se zvanično rastale 2019. godine ali i dalje podižu sina zajedno.
