Reper Stefan Đurić, poznatiji kao Rasta, vrlo često je deo skandala na našoj javnoj sceni, a svojim načinom života ne prestaje da intrigira javnost. Obično kaže da su predrasude njegovo drugo ime, ali se ne bavi demantovanjem mnogobrojnih laži koje kruže o njemu. Međutim, svi se iznenade kada čuju da ovaj muzičar potiče iz veoma ugledne porodice intelektualaca sa Kosova.
Naime, njegova majka Slađanja osnovnu i srednju školu završila je u Prištini, gde je i diplomirala na tamošnjem Filozofskom fakultetu. Magistarski rad „Neka shvatanja socijalne strukture jugoslovenskog društva“ odbranila je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1991, a doktorsku disertaciju „Krvna osveta na Kosovu i Metohiji“ na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1997. Trenutno je profesorka na Fakultetu bezbednosti u Beogradu.
Sa druge strane, Rastin otac Drago Đurić je doktor filozofije, ujedno i profesor klasične nemačke filozofije na Filozofskom fakultetu. On je predavao i na Filozofskom fakultetu u Prištini i na Filozofskom fakultetu u našoj prestonici. Profesor Đurić je autor brojnih naučnih studija.
Suprotno od roditelja, reper nije završio fakultet, ali mu to oni nikada nisu zamerili.
- Ma kako ne? Naravno. Da ti kažem, oni su potpuno srećni. Zato što sam izabrao sam svoj put, od kog živim, oni su svesni da od toga živim i srećni su.
Dugo se bavio fudbalom, te su mnogi smatrali da će izabrati sportsku karijeru.
- Nisam hteo nešto da budem fudbaler, ali sam igrao fudbal i nisam bio loš međutim, mene je stvarno mrzelo da trčim, ja sam sve hteo, sve sam voleo, sve, ali da nešto, ja na treningu trčim, to me užasno mrzelo. Igrao sam u Obiliću, nakon Obilića sam prešao za FK Zemun, tada je Zemun bio u prvoj ligi, bio dosta jak, mislim da su Krići tada kupili Zemun. I tamo su bili svi razni igrači iz tog doba i, evo, sećam se jednih priprema, ja mislim u Pirotu gde smo nešto izašli iz hotela kada nije smelo da se izađe uveče, u neki izlazak i, sutradan mi trener kaže pakuj se i za Beograd i tu si se završila moja fudbalska karijera
Odrastanje i život na Kosovu
U Prištini je živeo od rođenja do 1999. godine, a ističe da mu je detinjstvo bilo vrlo neobično.
- Malo smo u drugačijim uslovima, prosto, rasli. I u nekim uslovima koji nisu bili baš uobičajeni za decu. To se tek kasnije shvatilo, pošto sam ja rođen sam u celoj toj situaciji. Od kraja 80-ih kada je krenula da se zaoštrava cela situacija na Kosovu. Tek kada sam otišao s Kosova shvatio sam da mi živimo getoizovano sve vreme. I da to nije normalan način života i da, kao, tako deca ne treba da žive. Deca treba da žive potpuno drugačije. Ali mi smo, nekako, prosto, se navikli na to. Družili smo se po kućama i nekako smo se trudili da uvek održavamo taj duh koliko-toliko normalan, zdrav. Da nekako funkcionišemo. Ali, opet, kažem, ja sam se tek posle šokirao kada sam otišao. Znaš, kao film, ono, underground. I, ajde, da kažemo, na kraju tek u Beogradu sam zaista video šta je to. Šta je to neko detinjstvo. Sloboda i detinjstvo, da. Ja sam stvarno rođen u Prištini. Kod mene u razredu, ja mislim da smo samo moj drug Haris i ja rođeni u Prištini. Svi su se rađali u Skoplju jer je tamo bilo dosta bezbednije i tako dalje. Ja sam se rodio u Prištini i stvarno sam bio dosta vezan za to mesto, jer su i moji bili lokal patriote, generalno.
Posebno pamti jednu Albanku.
- To je zaista bilo mnogo smešno. Mi smo igrali fudbal izvan zgrade i zaista je bila jedna mala Albanka, preslatka je bila i bila je izuzetno talentovana, stalno je igrala fudbal s nama. Bila je strašno talentovana i volela je jednostavno da igra fudbal s nama. Znaš kad dođe do trenutka kada uopšte ne znaš kako da objasniš da možda ne bismo trebali biti tu zajedno, svi. I to je bilo od tužnog do nekako smešnog trenutka. Neko treba da nam objasni da možda, znaš, treba da krenemo kući, da možda roditelji brinu, situacija nije baš naivna. Jednostavno, to su neke neobjašnjive stvari. Sećam se da je u nekoliko situacija bilo tako da smo međusobno igrali rata, ovaj deo protiv drugog dela, gađamo se kamenjem, i uvek bi nešto ta mala Albanka stala na našu stranu, bila je dosta na našoj strani i nikad se nije bojala. To je bilo neverovatno. Baš bih voleo da znam šta se sada dešava sa njom.
Iako je svašta doživeo, nikada njegova porodica nije bila ostrašćena.
- Moja porodica i ja, da kažemo šira familija, preživeli smo razna raseljavanja, u pravom smislu. Čak i u Hrvatskoj, i u Bosni i na Kosovu. Nikada nisam imao poriv da zaista nekog mrzim ili da prema nekom imam neki animozitet ili da nekog nešto ne volim i apsolutno me nikad nijedna situacija u kojoj sam se u životu našao, nije me odaljala, uvek me je napravila noljim čovekom i približila svim tim ljudima.
I u najgorim momentima srpski inat ih nije napuštao.
- Ja mislim da nismo, mislim jesmo i nismo. Sećam, da li je to je to i taj neki srpski inat i hrabrost neka, kako smo mi opušteno reagovali na eksplozije, na bilo kakvu pucnjavu, na nešto, to je tako bilo uigrano. Mi smo svi znali šta treba da se radi u kom momentu, to su neverovatne stvari. Za ljude i prijatelje koji su nam dolazili iz Beograda to je bilo strašno. Ono dođu, svrate nam u goste, za njih je ti bilo paranormalno. Jer to se sedalo u kafiću i očekivalo se da može bomba neka da padne, a opet se sedelo u kafiću i pila se kafa, znači nije se odustalo od životnih navika. Dosta je bilo paranormalno, osećalo se naravno u svakom momentu da će tu da se zakrvi i da tu neće biti normalnog života, ali smo se mi nekako trudili da koliko je god bilo moguće da ga držimo.
Seli se u Srebrenicu, naglašavajući da mu je to najlepši period odrastanja uz baku.
- Iskreno, to su meni možda najlepša stvarna osećanja iz detinjstva. Jer sam imao priliku da jašem konje, da čuvam krave, da se družim sa životinjama, da non-stop budem u pokretu. Sećam se dok sam živeo tamo već sam se bio navikao i baba sa kojom sam živeo je morala negde da ide na dva, tri dana. I baš u toj situaciji se desi da dođu, da me vide roditelji. Otac i mama došli su u posetu iz Prištine da me vide. I sad kao, baba treba da ide i sad ja vidim moj roditelj uplašeni kao, pa kako sad, kao šta, kako ćemo mi, kao razumeš, da ostanemo žive životinje i baba kaže: "Ništa vi ne brinite, Stefan sve zna, samo vi za njim, polako". I znam da to moja mama priča dan danas, kaže ja ne mogu da verujem da idem za njim, ne prepoznam svoje dete, a on ide od životinje do životinje s njima, sve što treba, popriča, nahrani i očisti, sve ih zna. Baba je stalno potencirala na tome džaba mojim roditeljima škola, kad ne znaju ništa, ni pola stvari koje ja znam da uradim.
Poslednji rođendan u domu na Kosovu budi mu mnoštvo emocija.
- Svi su bili svesni da je to to i da ćemo posle te proslave napustiti svoje domove i da ćemo svi da odemo. Treba biti deset puta pažljiviji kada pričamo o Kosovu, a pogotovo ako to radimo iz pozicije u Beogradu, upravo zbog naših ljudi dole - rekao je i dodao:
- Sve može da se izgradi iz početka ponovo. Iz početka se rađaju najbolje stvari. Taj život sa seljacima te potpuno oplemeni dok ne dođeš u neku sredinu gde žive seljačine i tu se potpuno okrene svest i vizija stvari. Nikada neću moći da zahvalim roditeljima zbog svega što su uradili za mene. Shvatio sam da treba da se okružim ljudima koji me znaju mnogo pre “hajpa” i pre nego što sam postao to što sam dana - dodao je on u emisiji "Prvi red".
Svojom pojavom na estradi napravio je revoluciju i uveo je potpuno novi muzički pravac, a mnogi smatraju da mu je dosadašnji vrhunac karijere saradnja sa bivšom suprugom Anom Nikolić. Ali, smatra da se takva energije više ne bi ponovila.
- Ne bi sigurno. To je sigurno da ne bi. Mislim, znaš kako, ti prvi put kad odeš na jedno mesto, na more, sledeći put kad odeš na to isto mesto, nije to isto, znaš ne provedeš se baš tako. Mislim, glupo što poredim sad ovo. Ali zabavna muzika jeste doživljaj, mislim da je teško ponoviti neku emociju koja je prosto bila u tom momentu autentična, satkana od momenta, od situacije, od nekih stvari i mislim da to sad nešto ponavljati teško, ali ne kažem da neki potpuno drugačiji možda pogled na i saradnju i na taj album kao takav, da to ne bi donelo nekih upliva, to ne sumnjam.
I u poslu je doživeo da ga izda vrlo bliska osoba. Šokirao je priznanjem da ga je jedan od najboljih prijatelja prevario za čak 420.000 dolara.
- 420.000 dolara. Da, 420.000 dolara me je koštalo to prijateljstvo. Desila se jedna perfidna prevara u momentu kada je krenula da se digitalizacija, odnosno naplaćaju digitalni streaming, odnosno digitalna distribucija, pesama. Tada još uvek nisu postojale kompanije koje su radile direktno sa Srbijom, nego smo mi radili preko nekih različitih kompanija preko. Između ostalog, Vanja ima svoju kompaniju u Americi sa kojom su sve te distributerske firme htele da sarađuju i prosto ih iskoristi u priliku da stavi karticu na mesto gde su legale pare i cela ta situacija je trajala par godina. Ja sam za vrlo kratko vreme napravio tih, da kažem, skoro pola miliona eura. Ja tu scenu, nikada neću zaboraviti - objašnjava Rasta za "Telegraf" i u dahu nasravlja:
U jednom momentu jednog dana smo bili na Dedinju i gledali smo neku kuću da kupimo za studio i ja se sećam kao juče da je bio tu sa mnom i onako bukvalno kuca zidove, gleda šta ide, kako ide, kao to je to super, sve strava i dva dana nakon toga njega nije više bilo. Apsolutno ga nije bilo, promenio je sve moguće šifre za pristup tim autorskim stvarima sve apsolutno. Onda smo mi usput saznali da je on, naravno ilegalno u Americi, u društvu za zaštitu autorskih prava, registrovao sve naše pesme, registrovao neke pesme pokojne Marine Tucaković koja uopšte nema veze sa nama i tako dalje, on ih je prosto registrovao kao da je on autor. Na osnovu toga je uzeo avans neki koji je van ovih 420.000 dolara okvira, tako da mi tu kad bi na kraju sabrali koliko je meni koštalo to druženje sa Vanjom, to bi verovatno došlo do miliona, možda i prešlo. Meni generalno ni pare kao pare nisu bitne, niti mi je brojka nešto važna, samo mi je principijalno neverovatno da takvi ljudi postoje i uvek kažem prosto pare ćemo uvek da napravimo i sve što je do novca, to je ono lakše, samo da je zdravlje, sloboda i dobri ljudi, to je jedina stvar - zaključio je pevač, a pravdu je potražio na sudu.
Kroz 10 godina sebe vidi u malo drugačijoj ulozi.
- Vidim se u ulozi producenta. Ne vidim se više kao pojedinac. Voleo bih da napravim nekog novog izvođača, da od njega napravim veliku zvezdu. To mi je ambicija. A od stranih izvođača od skoro volim Rita Oru (smeh).Koje je ona godište uopšte, možda smo mi čak išli zadnju školu (smeh).
(Stil / Telegraf)
