Serdjo (Sergio) Blažić "Đoser" (rođen 8. aprila 1951. godine u Puli — Pula, 18. januar 1987) je bio jugoslovenski muzičar, pevač grupe Atomsko sklonište. Karijeru rok-pevača počinje u "Hušu" iz Pule i "Bumerangu" od Kopra, a nakon toga postaje član "Atomskog skloništa", sa kojima je snimio desetak albuma.
Umro je 18. januara 1987, posle duge i teške bolesti.
O svojoj bolesti nije u javnosti govorio, ali je otpevao pesmu "Saznao sam dijagnozu"
Mladen Popović, dramski pisac, muzičar i umetnik je ovako opiaso njegovu preranu smrt.
"Između lečenja u Ljubljani i rada na YU rock misiji u Beogradu Januar 1987: Nisam voleo prošlu godinu, bila je puna loših vesti. U novembru sam čuo da je Sergio umro. Ma kako očekivana, takva vest uvek deluje kao šok. Međutim, niko nije bio sasvim siguran da je vest tačna. Pozvao sam Langera i saznao da je u pitanju greška. Neka medicinska sestra je pobrkala imena pacijenata i tako se pronela vest: Sergio je sedeo kod kuće i primao telegrame saučešća. Želeo sam da mu se odmah javim, ali činilo mi se da bi u tom trenutku bilo neumesno, da kaže da je srećan što je živ. Rešio sam da ga nazovem kad prođe malo vremena. Više se nismo čuli. Voleo sam Sergia jer je bio jači od svega i iznad svega. Njegov optimizam je prelazio na druge. Kada sam ga pozvao u februaru 1985. da peva u YU Rock misiji, pristao je odmah.
Na snimanje u studio V došao je iz kliničkog centra u Ljubljani. Otpevao je svoju deonicu i vratio se nazad, u Ljubljanu. U aprilu je opet došao, u "Hit meseca", kada je pesma prvi put izvedena na TV. Opet se vratio na lečenje u Ljubljanu. Dolazak na "Marakanu" - ponovio je putovanje na liniji klinički centar, "Marakana", klinički centar. Kao da je, znajući da mu nema leka, želeo da pomogne drugima. Ni tada, na "Marakani", ni pola godine kasnije, na MESAM-u u hali "Pionir", nije postavljao pitanje redosleda nastupa. Na MESAM-u, tebalo je da nastupe pretposlednji, a posle njih jedna popularna grupa. Međutim, ta grupa je kategorički odbila da bude na kraju koncerta. Sergio je kazao, nema veze, mi ćemo, zar je to važno. I onda, kad su izašli na scenu, desilo se nešto strašno.
TV ekipa, koja je snimala ceo tok koncerta, počela je da demontira kamere. Sklonište je sviralo, Sergio pevao, čini mi se nikada bolje. Publika ih je primila, kao i uvek, fantastično. Sišao je sa scene i ne znam da li je bio ljut, ali znam da je bio tužan. Kao da je znao, kao da je osećao da je to možda njegov poslednji nastup pred beogradskom publikom koja ga je uvek dobro prihvatala i volela. Tako je i bilo. 7. novembra 1986, Sergio je poslednji put pevao Beograđanima. Lažna vest iz novembra, potvrdila se, na žalost, u januaru. Opet nisam hteo da poverujem i opet sam nazvao Langerove, nadajući se istom ishodu kao dva meseca ranije.
Napisao: Mladen Popović (Rock, 1987.), preneo Yugopapir.
Serđo Blažić započeo je muzičku karijeru u „Hušu“ iz Pule, gde je svirao bubnjeve, a onda i pevao, potom je bio deo sastava „Bumerang“, a nakon toga postao je član benda „Atomsko sklonište“.
Đoser i Langer 1976. godine započeli su saradnju sa pulskim pesnikom Boškom Obradovićem, koji se pored pisanja bavio i režijom. Obradović je još 1968. godine režirao predstavu „Atomsko sklonište“, koja se temeljila na svetskoj antiratnoj poeziji. Kada je Obradović pristao na saradnju sa ovim muzičarima i dao svoje tekstove u februaru 1977. godine, zvanično je osnovan bend „Atomsko sklonište“, koji nosi naziv upravo po predstavi Boška Obradovića.
„Atomsko sklonište“ donelo je potpuno novi prostup muzici svojim multimedijalnim muzičkim projektom, gde su uveli novine na muzičku rok scenu tekstovima, temama i autentičnom scenskom pojavom i pirotehnikom kojom su se predstavili javnosti.
Na koncertima su nastupali okruženi bodljikavom žicom, nekada su kao deo scene koristili kišobrane koji su bili simbol zaštite, nosili su poderanu odeću, a Serđo Blažić je zbog svoje statičnosti na sceni predstavljao, kako se pisalo, čoveka van vremena, otuđenog sa planete. Pre nego što su postigli ogroman uspeh, prošli su trnovit put, a prvi album objavili su u martu 1978. godine u saradnji sa RTV Ljubljanom.
Bili su jedna od retkih grupa koja je muziku stvarala bez upliva narodnog melosa, već se držala hard rok rifova. Predstavili su se svojim neobičnim konceptom i doneli jedan potpuno drugačiji pogled na svet. Za razliku od drugih grupa koje su pretežno pevale o ljubavi, „Atomsko sklonište“ obrađivalo je socijalne, političke i antiratne teme.
Serđo Blažić svojim vokalom i specifičnim pristupom muzici brzo je osvojio publiku širom Jugoslavije, a pored njegovog ogromnog doprinosa muzici, saradnici su isticali njegov optimizam, srdačnost i spremnost na saradnju, pa je bio, kako ga je opisao dramski pisac Mladen Popović, čovek „jači od svega i iznad svega“.
Čuveni Đoser bolovao je od raka limfnih žlezda, a svoju dijagnozu ove teške bolesti saznao je još 1971. godine, kada je imao samo 20 godina. Teška bolest nije ga omela da stvara muziku uz koju su odrastale brojne generacije.
Optimistično je započeo muzičku karijeru, iako je znao da ima ozbiljnih zdravstvenih problema, i svoju energiju uložio je u ono što je stvarao.
Kako su pisali njegovi saradnici, neretko je nakon nastupa odlazio u bolnicu u Ljubljani, gde se lečio hemioterapijom i zračenjem.
„Yugopapir“ prenosi njegov portret iz 1983. godine:
„Na sceni Serđo uglavnom sedi, ne pokreće se, ne skače, ne zove publiku svojim kretnjama, ali i te kako, uz pomoć ostalih ‘Atomaca’, uspeva da digne temperaturu i do tačke ključanja.
Serđo sedi jer ima problema sa levom nogom, tačnije kukom. Neki to znaju, drugi nisu sigurni, načuli su tek o tom njegovom hendikepu, a treći pričaju da je to samo ‘maska’, Serđov imidž.
Šta je prava istina?
Godine 1971. Serđo je doživeo tešku automobilsku nesreću u kojoj mu je noga ozbiljno povređena. Međutim, lekari nisu na vreme primetili da mu je tom prilikom veoma oštećena hrskavica u zglobu levog kuka. Vremenom je počela da se suši… Godina 1978. donosi prve ozbiljne bolove. Hod postaje sve teži. Na sceni uglavnom sedi. Van scene počinje da koristi štap. Po savetu lekara podvrgava se veoma ozbiljnoj kuri mršavljenja. Za kratko vreme skida 24 kilograma. Mora, jer mu težina još više otežava položaj levog kuka.“
Pozive za posao nije odbijao, već se uprkos bolesti odazivao brojnim pozivima, iako se posle nastupa vraćao lečenju. Jednom prilikom, kako su pisali mediji, sa nastupa u Beogradu odvezli su ga u kolicima do aerodroma, da bi se vratio u Ljubljanu.
Pred beogradskom publikom nastupao je poslenji put 7. novembra 1986. godine.
Nikada se nije ženio, jer nije hteo klasični brak, već je, kako je govorio, želeo da živi i da ima porodicu sa pravom osobom. Živeo je sa svojom majkom kojoj je bio veoma privržen. Kako su mu se roditelji razveli, a otac živeo u Francuskoj, puno je putovao u mlađim danima.
Optimizam je zadržao do poslednjeg dana i bio je aktivan kada je muzika u pitanju, a upravo na ovom polju ostavio je neizbrisiv trag.
Posledni put „Atomsko sklonište“ nastupalo je sa Đoserom 1986. godine u Puli.
Serđo Blažić preminuo je 18. januara 1987. godine u Puli u 35. godini.
Stil/Nova/Yugopapir
