Legendarni glumac Vlastimir Đuza Stojiljković preminuo je pre tri godine, ostavivši iza sebe bogatu biografiju, mnoštvo čuvenih uloga, ali i tešku životnu priču. Važio je za neviđenog šmekera ali u njemu se krilo mnogo bola i sete od teškog života koji je proživeo.
Još kao malom dečaku Nemci mu odvode oca u zarobljeništvo a on ostaje sam sa majkom u rodnom Ražnju. Majka je radila kao učiteljica i jedva su sklapali kraj sa krajem. Borili su se za egzistenciju, sami bez ičije pomoći u trošnoj kući nadomak škole gde je i predavala.
"Otac je bio u zarobljeništvu. Jedini domaćin u kući, i čuvar naš, i hranilac bila je majka. Stroga. Učiteljica. Stan nam je bio u jednom delu škole, tako da smo bili na udaru svima koji dođu. Pozove jednom majku nemački komandant. Premrli smo od straha. Mislimo ko zna šta će da bude. A ono ništa. Nemac bas učtiv. Kaže da bi hteo mami da ukaže dužno potovanje, jer je i on bio učitelj", ispričao je jednom prilikom Đuza.
Iza sebe ima zaista bogatu i impresivnu karijeru sa više od 140 filmova i serija. I ako po prirordi glumac, javna ličnost, izbegavao je da priča o detaljima svog privatnog života.
Odlazi na Ujedinjenje saveza antifašističke omladine Srbije, sa svojih 16 godina, potpuno bos. Od Niša do Beograda išao je golih nogu: "I dalje sam bio bos. I tako danima. Preko planine Radan za Lebane, pa odatle za Leskovac. U međuvremenu smo svi postali bosi. Tabani su mi puni trnja. Nekako sam se i na to privikao. I nije bilo strašno u toku dana dok smo išli. Valjda zagrejan, pa nisam ni osećao bol. Ali, ujutru, kada se probudim, kad se tabani ohlade, nisam mogao ni da stanem na noge. Jedva sam se uzdržavao da ne jauknem kada su me drugovi uspravljali i primoravali da stanem", prisećao se Đuza ovih nemilih događaja.
"Kada sam sebe upitam šta mi znači Beograd, dođem do toga da je odgovor – ništa. Kada ne radim, prošetam malo, popijem negde kafu. Nemam dece. Ona mogu da naprave velike probleme, ali ipak daju i povoda da možeš da brineš. Produžetak vrste, šta ja znam. Mislim da je najteže, bar meni, biti sam. To je užas jedan. Kada mi je umrla žena Olgica Stanisavljević, preselio sam se u stan preko puta našeg, jer u njega više nisam mogao da uđem. Prva tri meseca posle njene smrti proveo sam kod oca i majke u Kruševcu. Olgica i ja bili smo zajedno još iz gimnazije. Ne postoji prva, druga ili treća ljubav, postoji jedna koja se pretvara u veliko prijateljstvo. Inače, ako toga nema, to i nije bila ljubav", govorio je svojevremeno Đuza na temu dece i porodice.
Mnogi su njihov brak opisivali kao savšenstvo, pravu filmsku ljubav. Koliko je samo obožavao svoju ženu govori i činjenica da se gotovo nikada nisu ni svađali, njihovom kućom vladala je harmonija. Ipak, u drugi brak je stupio navodno samo zbog papirologije i ako to nije želeo.
"Nije nimalo lako biti žena Đuze Stojiljkovića. Sa njim je izuzetno teško živeti jer je stalno namrgođen, veliko je čantralo i naše rasprave su beskonačne. Dešava se da se posvađamo čim ustanemo i da se razvodimo svakog dana. Ali, mislim da naš brak funkcioniše sve ove godine zato što je Đuza jedini muškarac u mom životu kome kod mene ništa nije bilo čudno, a i ja sam beskrajno tolerantna", ispričala je njegova druga supruga.
"Đuza, ja i naš papagaj Paja smo jedna porodica. Gluma je Đuzina najveća ljubav, a ja sam to znala, tako da nemam prava da se žalim. Često mu kažem da je zaljubljen u sebe, a da mene nema ko da voli. Ume on da mi priredi i neki romantičan gest, ali to radi tako kao da se stidi. Ne govori mnogo, već svoja osećanja iskazuje nekim sitnicama, ali to je i malo i retko. (Smeh) Za mene je on veliki glumac za koga se vredi žrtvovati i znam da mi je zahvalan na tome. Želim samo da budemo zdravi i da on radi do poslednjeg daha jer je za njega nerad smrt", rekla je svojevremeno Đuzina druga supruga.
