Dve i po godine posle smrti Đorđa Balaševića, njegova supruga Olivera Balašević smogla je snage da progovori o njegovim poslednjim danima dok je bio u bolnici.
Đole je poslednje dane proveo na infektivnoj klinici, a Olivera je u nedavnom intervjuu otkrila kako je protekao njihov tadašnji susret.
- Nažalost kada je bio primljen u bolnicu infektivno odeljenje, nama nije bio dozvoljen pristup. Onda sam obilazeći oko zgrade naišla na jednu poznanicu i pitala sam je da li ona otprilike zna gde je njegova soba u kojoj leži. Zanimalo me je gde je prozor te njegove sobe. Ona mi je rekla da zna, da je Đoletova soba u prizmelju i da će me odvesti tamo. Odvela me je iza zgrade.
Tada smo se videli. Samo je pružio ruku i pozdravio me na identičan način kao da nema rastanka, kao da nema ničega što bi me plašilo. Tu sam. Ja sam mu mahala i pokazivala da bude jak, da bude čvrst, i pozivala ga kao što je on mene zvao da izađem iz Studenjaka. Verujem da je ostao jedan prozor preko koga komuniciramo i dan danas - ispričala je Olivera Balašević, gostijući u emisiji "Agape".
Takođe, ona je otkrila i kako je nastala jedna od najlepših i najpoznatijih Balaševićevih pesama.
- Neke stihove je koristio kada bismo se mirili. Bilo je situacija kada se baš i ne bismo razumeli, kada bi ja pokušala da mu nešto objasnim, a on bi samo ćutao i posmatrao. I onda bih ga ja pitala – pa šta sad razmišljaš, ti znači nećeš ni da se svađaš? Da, ti sad samo razmišljaš kako ćeš to posle napisati u spemi. Znam kakav si. Za tebe je sve samo inspiracija. Ja bih tada zaćutala, to bi potrajalo najduže možda dva dana. Sećam se jedne situacije, dolazi njegov pijanista kod nas, i nešto su njih dvojica bili tamo u sobi gde je klavir, nešto su svirali. I čujem ja da je to neka nova melodija. Ali ja ništa.
Spremam ručak deci i on dolazi i kaže – Oli, molim te, dođi samo nešto da čuješ. Naravno ja na to ne odgovaram, leđima sam mu okrenuta. I onda, uvek na kraju, izgovara šifru za koju zna da mi uvek sa njom otključava srce i resetuje sve moje odluke. Kaže – ajde molim te, dođi samo nešto da poslušaš i da mi pomogneš, pa posle nastavi da se ljutiš. I ja bih sve odložila, pošla za njim ali ne bih do kraja kapitulirala. Ne bih prešla prag dnevne sobe već bi se naslonila na dovratak, on se još ležernije nalsoni na pijanino, pijanista svira uvodne note i on počinje - “Nema me više u tvojim molitvama, više me putem ne prate” (Prvi stihovi pesme "Bezdan"). Nije me uopšte pogledao kako sam ja reagovala. On je znao da mi je slomio srce. Potpuno je bio siguran - otkrila je Olivera.
