Monika Seleš je bila i ostala jedna od najboljih teniserki sveta, ali malo ko zna da je ona rođena u Novom Sadu.
Danas ova hrabra žena uživa u penzionerskim danima pored 32 godine starijeg milijardera Toma Glisana, za kojeg se i udala. Priča se da je sada srećnija nego ikad, ali put do sreće trajao je dugo.
Svi dobro pamtimo tragediju koja je zadesila ovu neverovatnu sportistkinju.
Monika Seleš rođena je 2. decembra 1973. godine u Novom Sadu, u prodici mađarskog crtača stripova Karolja i profesorke istorije Ester.
Zahvaljujući starijem bratu Zoltanu počinje da igra tenis ispred zgrade u kojoj su živeli. Na parkingu je otac vezivao kanap između branika dva automobila, dok je njegova ćerka uvežbavala poteze.
"Najviše sam volela da udaram lopticom o zid i zahvalna sam stanarima što im buka nije smetala. I danas sam najsrećnija kad oko mene postoji veliki zid. To je sigurnosna mreža, muzika koja najviše prija mom uhu", opisala je Selešova u svojoj autobiografiji Forhend preko mreže života.
Sa devet godina osvojila je svoj prvi turnir i tada nije bila ni upoznata sa svim teniskim pravilima. Njeni roditelji bili su prinuđeni da podnesu veliku žrtvu kako bi Monikin talenat mogao da se razvije. U svojoj drugoj knjizi "Od straha do pobede", ona je napisala da su se članovi njene porodice odrekli svojih karijera, prodali sve što su mogli i 1986. godine otišli u Ameriku.
Od januara 1991. do februara 1993. godine ostvarila je 231 pobedu uz samo 23 poraza i osvojila 30 titula na različitim turnirima. Njen pristup igri i mentalna snaga napravili su pravu revoluciju u ženskom tenisu, a Amerikanci su joj stalno nudili njihovo državljanstvo.
"Znam gde sam rođena i Jugoslavija će zauvek biti u mom srcu. Mnogo je razloga zbog kojih sam bila primorana da promenim državljanstvo, ali ipak nisam imala snage da igram za američku Fed kup reprezentaciju kada su 1999. godine rušeni mostovi mog rodnog grada", priznala je američkim novinarima na jednoj konferenciji za medije u Majamiju. Dodala je i da se oseća kao Jugoslovenka, Mađarica i Amerikanka, kao i da nikada ne bi mogla da se odrekne svog porekla jer bi na taj način porekla ono što zapravo jeste, piše Story.rs
Ali, kako to obično u životu biva, tako se i Monika Seleš ubrzo našla u situaciji u kojoj joj je sve delovalo kao da ju je neko prokleo.
Povređena Monika, sva u krvi prebačena je u lokalnu bolnicu, u pratnji majke i brata. U posetu joj je došla i Štefi Graf koja se izvinila što je došla samo nakratko jer mora brzo da se vrati na turnir. Verovalo se da će nadmetanje u Hamburgu biti prekinuto zbog napada i prolivene krvi Selešove, koja je za nekoliko milimetara izbegla ubod u vitalni nerv i najverovatnije ostala paralizovana. Ona je privatnim avionom prebačena u SAD na lečenje i rehabilitaciju.
"Prve nedelje posle ranjavanja nisam mogla da pomeram ruku, ali dopustila sam sebi da me ispune mali naleti nade kako ću se potpuno oporaviti i za nekoliko meseci opet biti ona stara. Tada još nisam bila potpuno svesna ozbiljnosti onog što mi se dogodilo u Hamburgu" – stoji u njenoj autobiografiji. A budući da jedno zlo nikada ne ide samo, tako je i jugoslovenska teniserka, u trenucima kada je njena rana još bila sveža, saznala da joj otac boluje od raka.
"Želela sam da budem pored njega, ali morala sam prvo sebe da izlečim. Svoju frustraciju dva meseca izbacivala sam pomoću fizikalne terapije, napadajući je istim intenzitetom kojim sam igrala mečeve. Prolazila sam kroz bolne i bezbrojne vežbe jačanja mišića pomoću mekih plastičnih traka koje je zaista teško razvući", napisala je Monika.
Gubitak oca za kog je bila izuzetno vezana, stres zbog čestih povreda, prekomerna težina, depresije, noćne i dnevne more kao trajna posledica krvave hamburške mrlje, sve se to videlo na terenu. Zvanično se povukla 2008. godine i od tada živi mirno i van reflektora. Tu i tamo se pojavi na nekom događaju, ali uvek se drži distancirano i povučeno.
