Za Tijanu Bogićević, plavokosu Novosađanku, kažu da je jedan od najlepših ženskih vokala kod nas. U njenoj interpretaciji i pesmama se uživa, iza nje su dva albuma sa više hitova i mnogo dobrih nastupa i koncerata.
Sedam godina je bila udata za američkog muzičara Marka Robertsona, a u Americi je osnovala i svoj mali uspešan biznis. Trenutno je u Srbiji, priprema nove projekte, a oslonac su joj roditelji, dve sestre i tri sestrića, kojima je prava, velika tetka.
Izašli smo iz novogodišnjih i božićnih praznika. Kako ste ih i s kim proveli, jesu li vam se vratila sećanja na detinjstvo?
- Praznike sam provela sa porodicom i prijateljima. Zahvalna sam na tome što oko sebe imam divan krug, ljudi koji su tu godinama i što sam očuvala prava prijateljstva. Na detinjstvo me uvek podseća kićenje jelke. Skoro uvek pomislim kako je ono u detinjstvu zapravo bilo stresno - od toga da smo kupovali prirodne jelke, kojima već posle nekoliko dana počnu da otpadaju iglice i prave haos po kući, do toga da su gotovo svi ukrasi bili stakleni i redovno se lomili. Sveukupno, volim praznike i Nova godina i Božić su mi, zaista, omiljeni deo godine.
Da li ste nekada sami pripremali sve što treba za ove praznike?
- Zavisi šta se podrazumeva pod "sve što treba"... (smeh) Okitila sam jelku! Šalu na stranu, nisam spremala božićnu trpezu sama, jer se svi okupljamo kod mojih roditelja. Retko kada smo baš svi na okupu, tako da smo taj dan rezervisali za njih.
Spadate li u one izvođače koji su od malih nogu sanjali da postanu pevači? Kakvi ste bili kao dete?
- Spadam baš u te izvođače. Nikada ništa drugo nisam želela da budem i mislim da sam već sa dve godine znala da je to moj poziv. Jednostavno, kada je dete za nešto talentovano, bila to muzika, sport ili nešto drugo, to se vrlo rano primeti. Ukoliko pritom i samo razume taj talenat i usmeri se prema tome, mislim da ništa ne može da ga zaustavi.
Imate li posla ovog januara? Ima li posla generalno?
- Januar je za mene mesec kada se prepustim kreativi i razmišljam o sledećim koracima. Decembar je, zapravo, mesec kada se najviše radi i kada je sve haotično. Od avgusta prošle godine pa sve do prve polovine januara bilo je vrlo radno što se tiče nastupa. U avgustu sam imala veoma uspešne koncerte na Paliću i u Nišu. Zatim u septembru na Kolarcu, što mi je posebno drago jer je to prostor u kojem nije uobičajeno da se održavaju pop koncerti, pa je taj događaj imao neku posebnu draž. Tada sam shvatila da je beogradska publika predugo i sa nestrpljenjem čekala moje koncerte. Oktobar je bio rezervisan za dva rasprodata koncerta u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu i u decembru, kao šlag na tortu, rasprodata MTS dvorana! U međuvremenu je bilo još nastupa, ali sada je vreme da razmišljam o novim projektima.
Koliko god neki drugi pravci bili u trendingu, vaš drugi pop album "Blizu" zaista je prošle godine bio odmor za dušu zbog vašeg glasa, stila pevanja, pojave... Mislite li da se pop muzika polako vraća?
- Pop muzika kojom se ja bavim nije nigde ni odlazila da bi se vratila. To je jedan žanr koji je oduvek imao svoju publiku, ali nikada nije bio mejnstrim. Možda je u nekim ranim dvehiljaditim bilo malo više pevača koji su pevali takav stil muzike, ali to nije predugo trajalo. Ovo je muzika koja okuplja vernu publiku, ljude koji nisu podložni trendovima. Desi se da poneka pesma doživi popularnost koja obuhvati širu populaciju, kao na primer moja balada "Hajde onda ništa", ali suštinski ja znam da je moja prava publika u manjini. Iako je tako, oni su verniji, okrenutiji muzici i postoji više izgleda za jednu dugotrajnu i stabilnu karijeru u odnosu na one koji se bave muzikom koja je u trendu.
Poznato je da ste nekim pevačima bili prateći vokal, što znači da ste prošli veliku školu. I onda je 2017. došao Evrosong, gde ste učestvovali i izbili u prvi plan. Šta je teže, pevati bekinge ili biti sam na sceni?
- Zavisi šta su vam cilj i želja. Pevanje pratećih vokala nije teško. Deo ste tima i nije na vama fokus. Nekome je to životni poziv, koji je zapravo jako lep i nemaju ambiciju za više. S druge strane, biti neko ko je u prvom planu nosi mnogo veću odgovornost i vi ste ti koje će publika obožavati, ali i kritikovati. Meni nije ništa što se tiče muzike teško. Muziku obožavam - kreativno da se izrazim, rad u studiju, pripremanje novih projekata i, naravno, koncerte. Jedini deo koji baš i ne volim svaki put jeste baš ta strana posla, a to je biti javna ličnost. Pokušavam da budem dostupna fanovima i taj deo je divan, ali postoje i ljudi koji nisu dobronamerni, i to je deo koji ne volim. U svakom slučaju, najviše volim da muzika govori u moje ime i da muzika bude prva asocijacija na mene.
S obzirom na vaš repertoar, imate li predrasuda prema folku, turbo-folku, rep muzici?
- Nemam. Ne slušam narodnjake i nisam neko ko može da se provede uz tu muziku, ali nisam hejter. Svaki žanr treba da postoji, a oni koji su u svojim muzičkim pravcima kvalitetni ostaće upamćeni i zaslužuju da traju. Previše ima svega u današnje vreme i mislim da je to ono što je problem, a ne sami žanrovi.
Deo života ste proveli Americi. Ko nije bio u toj zemlji, često zamišlja njihove klubove i klupsku svirku. Koliko se razlikuje nastup tamo i kod nas?
- Ne razlikuje se uopšte, osim što je možda muzički sve to na malo višem nivou i Amerikanci ipak polažu dosta na to da naprave neki šou. Sve, naravno, zavisi i u kom ste gradu i kakvu muziku slušate. To je velika zemlja i ima mnogo talentovanih ljudi iz celog sveta koji dođu da uspeju. Imala sam prilike da u klubovima slušam muzičare koji su svirali sa Prinsom, Adel, Džil Skot... To je, ipak, neka potpuno druga dimenzija.
Imate dve sestre. Koliko su vam one oslonac u životu?
- Imam godinu dana stariju sestru i čak sedamnaest godina mlađu. Starija ima troje dece i nekako u tom odnosu sam skroz preuzela ulogu tetke. Mlađa ima 23 godine i ona je u dobu kada joj je društvo glavni fokus. Ali poenta je da kada imate sestre ili braću, znate da za ceo život imate nekog ko će uvek biti tu za vas. Koliko god da nas život odvede daleko fizički jedne od drugih, bliskost je nešto što je uvek tu i što nije uslovljeno.
Svuda čujemo da živimo u nekom ludom, surovom vremenu. Koje osobine treba negovati kod sebe kako bismo u njemu opstali, a bili i zadovoljni sobom?
- Verujem da mnogo toga zavisi od roditelja i načina na koji su negovali našu individualnost i samopouzdanje kad smo bili mali. U svakom slučaju, radom na sebi možemo da dovedemo svoj život u balans i da ga živimo onako kako mi mislimo da treba. Zahvalnost, skromnost, nesebičnost su osobine koje ja kod sebe vežbam. Mislim da je ključ u tome, ma koliko vam ambicije bile visoke. Vremena su uvek luda i biće, ali moramo da stvorimo neki svoj mikrosvet u kome ćemo stremiti ka sreći. Zapravo je jednostavnije nego što izgleda.
