- Radživ Parti, anesteziolog sa više od 25 godina iskustva, dugo je odbacivao priče pacijenata o kliničkoj smrti kao halucinacije.
- Tokom hitne operacije 2010. godine doživeo je kliničku smrt i tvrdi da je video sebe, porodicu i vatreni ponor.
- Posle povratka u život promenio je pogled na svet i posvetio se pomoći ljudima, uz poruku da su saosećanje i ljubaznost važniji od svega.
Priče ljudi koji tvrde da su posetili drugu stranu života uvek izazivaju žestoke debate. Neki ih slušaju sa interesovanjem i nadom, dok ih drugi ismevaju i odbacuju kao plod mašte mozga koji se nalazi na ivici smrti. Ipak, posebno je zanimljivo kada takva iskustva ne prepričava mistik, pisac ili neko sklon fantaziji, već lekar sa dugogodišnjim iskustvom, naviknut da se oslanja na činjenice, analize i medicinske dokaze.
Radživ Parti bio je upravo takva osoba. Više od 25 godina radio je kao anesteziolog i lečio brojne teško bolesne pacijente koji su se nalazili na granici između života i smrti. Neki od njih su nakon povratka u život govorili o neobičnim iskustvima. Pojedini su opisivali snažnu svetlost, drugi su se prisećali susreta sa preminulim rođacima, dok su treći tvrdili da su videli čitave svetove izvan granica uobičajene stvarnosti. Međutim, sam doktor bio je izrazito skeptičan prema takvim pričama. Ne samo da im nije verovao već ih je često otvoreno ismevao, smatrajući ih posledicom aktivnosti mozga u kritičnom stanju.
Radživ je kasnije priznao da je nekim pacijentima preporučivao da posete psihijatra jer je bio uveren da putovanje duše ne postoji i da su sve priče o zagrobnom životu samo halucinacije. Njegov pogled na svet bio je jednostavan i jasan: čovek živi, njegovo telo funkcioniše i srce mu kuca. Kada telo prestane da radi, svemu dolazi kraj. Nema čuda, nema misterija i nema svetova izvan fizičke stvarnosti.
Ipak, sudbina mu je pripremila iskušenje koje je potpuno promenilo njegove poglede.
Posle Božića 2010. godine, zdravlje ovog lekara naglo se pogoršalo. Već godinama se borio sa teškom bolešću i prošao kroz nekoliko ozbiljnih operacija. Njegovo telo bilo je iscrpljeno dugotrajnom borbom, a novi zdravstveni problem pokazao se toliko opasnim da je zahtevao hitnu operaciju.
Kao iskusan lekar, Radživ je savršeno razumeo ozbiljnost situacije. Za razliku od većine pacijenata koji se do poslednjeg trenutka nadaju najboljem, on je poznavao medicinsku statistiku, ranije se susretao sa sličnim slučajevima i bio svestan koliko su male njegove šanse za uspešan ishod. Tvrdio je da je u tom trenutku bio mentalno spreman za smrt.
Tokom operacije dogodilo se ono čega se najviše plašio. Srce mu je stalo. Za lekare je to predstavljalo kliničku smrt, dok je za samog Radživa bio početak događaja koje će, kako je kasnije govorio, pamtiti do kraja života.
Osećaj napuštanja tela i rušenje uobičajene logike
Prvo što ga je iznenadilo bio je osećaj potpune jasnoće svesti. Tvrdio je da je video sopstveno telo spolja, kao da posmatra događaje sa plafona operacione sale. U početku je pokušavao da pronađe racionalno objašnjenje za ono što mu se dešavalo. Kao što bi učinio i ranije, pomislio je da bi uzrok mogle biti halucinacije ili dejstvo lekova.
Međutim, što je ovo stanje duže trajalo, sve mu je bilo teže da se osloni na uobičajena objašnjenja.
Prema njegovom svedočenju, razmišljao je izuzetno jasno i precizno. Nije imao osećaj sna, delirijuma ili zbunjenosti. Naprotiv, ono što je doživljavao činilo mu se stvarnijim od svakodnevnog života. To ga je zbunjivalo i uznemiravalo jer se njegovo iskustvo kosilo sa svim u šta je ranije verovao.
Suočio se sa pitanjima na koja nije umeo da odgovori. Ako mu telo leži na operacionom stolu, kako je moguće da vidi, čuje i razmišlja? Ako svest zavisi isključivo od mozga, zašto mu se činilo da se razmišljanje nastavlja dok njegovo telo ne reaguje?
Događaji koji su, prema njegovim rečima, prevazilazili logično objašnjenje
Zatim se dogodilo nešto još neobičnije.
Radživ je tvrdio da se iznenada našao u kući svojih roditelja, stotinama kilometara udaljenoj od bolnice. Tamo je video majku i sestru. Mirno su razgovarale o svakodnevnim stvarima, nesvesne onoga što se istovremeno dešavalo u bolnici.
Pokušao je da privuče njihovu pažnju. Dozivao ih je, molio ih i pokušavao da dodirne sestru, ali ga, kako je opisao, niko nije čuo niti video. U jednom trenutku obuzeo ga je bolan osećaj da za žive više ne postoji.
Ipak, najneobičnije je bilo nešto drugo. Istovremeno je, prema sopstvenom svedočenju, nastavio da vidi operacionu salu u kojoj su se lekari borili za njegov život. Imao je utisak da se oba prostora nalaze pred njim u isto vreme. Kasnije je govorio da je tokom tog iskustva imao osećaj da njegova svest može istovremeno da opaža više mesta, što je smatrao jednim od najneobičnijih delova svog doživljaja.
Tama, strah i susret sa nečim što nije mogao da ignoriše
Odjednom su sve slike nestale, a oko njega se spustio potpuni mrak. Nije to bio običan mrak kakav poznajemo, već nešto što je opisivao kao mnogo dublje i zastrašujuće. Radživ je tvrdio da je osećao kako mu se približava nešto strašno. Nije video jasno određenu pojavu, ali je bio uveren da oseća prisustvo sile koja u njemu izaziva užas.
Što mu je bila bliža, strah je postajao sve intenzivniji.
U jednom trenutku, kako je kasnije ispričao, našao se u blizini ogromnog vatrenog ponora. Tvrdio je da se nijedan strah koji je ranije doživeo na Zemlji nije mogao uporediti sa onim što je tada osećao. Imao je utisak da ga čeka mesto patnje i kazne.
Posebno ga je potreslo to što je njegovo iskustvo bilo potpuno drugačije od priča koje je ranije slušao o svetlim tunelima i osećaju mira. Nije bilo anđela, muzike ni radosnih susreta. Pred njim se, prema njegovom opisu, nalazio ponor ispunjen očajem i strahom.
Suočavanje sa sopstvenim greškama i unutrašnja prekretnica
Tada je, prema njegovom svedočenju, čuo reči koje su ga najviše potresle.
Glas mu je rekao: "Nikada nisi nikoga voleo."
Ove reči su ga duboko pogodile. Shvatio je da se ne radi o romantičnoj ljubavi, već o sposobnosti da se prema drugima pokažu ljubaznost, saosećanje i empatija. Počeo je da preispituje sopstveni život i da razmišlja o tome koliko je često stavljao novac, karijeru i lične interese ispred osećanja drugih ljudi.
Posebno su ga mučila sećanja na pacijente koji su proživljavali svoje poslednje trenutke. Mnogima od njih bila je potrebna ne samo medicinska nega već i obična ljudska toplina, razumevanje i uteha. Međutim, kako je kasnije govorio, retko je razmišljao o tome jer je ljude prvenstveno posmatrao kroz prizmu svog profesionalnog posla.
U tom trenutku morao je da se suoči sa onim što ranije nije želeo da primeti.
Spoznaja sopstvenih grešaka pokazala se strašnijom od bilo kakve vizije.
Povratak, susret sa ocem i novi život
Ipak, nada nije potpuno nestala.
Radživ je tvrdio da je iskreno tražio još jednu šansu. Molio se i preklinjao da mu bude omogućeno da ispravi ono što je tokom života radio pogrešno. Nakon toga se dogodio susret koji je smatrao prekretnicom čitavog iskustva.
"Sada, na pragu pakla, shvatio sam da sam propustio priliku da se iskupim za već proživljeni život. Bio sam iscrpljen i uplašen. Plašio sam se budućnosti jer sam bio na ivici da upadnem u ovu vatrenu jamu. Istovremeno, stideo sam se sebičnog načina života koji sam vodio i svog bezosećajnog odnosa prema porodici. Situacija je delovala beznadežno, ali sam se i dalje molio: 'Bože, daj mi još jednu šansu.' Krajičkom oka ugledao sam svoju drugu šansu – i to je bila poslednja osoba koju sam očekivao da ću tamo videti, iako sam često mislio da će sigurno otići u pakao. Bio je to moj otac."
Pred njim se, kako je ispričao, pojavio njegov otac, koji je preminuo mnogo godina ranije.
Njihov odnos za života bio je težak. Otac je imao strogu narav, a Radživ ga se kao dete često plašio. Zbog toga ga je ovaj susret potpuno iznenadio.
Čovek kojeg je video bio je, prema njegovim rečima, potpuno drugačiji od onoga kojeg je pamtio.
Pred njim nije stajao strogi i grubi otac iz njegovih sećanja, već smiren, mudar i blag čovek. Najviše ga je pogodio njegov pogled. U tim očima nije bilo ljutnje ni strogosti, već samo razumevanja i smirenosti.
Otac mu je, prema njegovom opisu, pomogao da se udalji od ivice ponora i poveo ga dalje.
Zatim su, kako je Radživ ispričao, prošli kroz neobičan tunel u kojem je video preminule rođake i pretke. Nakon toga susreo se sa bićem koje je opisao kao anđeosko.
Tada mu je, prema njegovim rečima, saopšteno da još nije došlo njegovo vreme i da mora da se vrati.
Tvrdio je da mu je tokom tog iskustva postalo jasno da mu je pružena prilika da ispravi greške iz prošlosti. Trebalo je da napusti raniji odnos prema ljudima i posveti se pomaganju drugima.
Život nakon iskustva bliske smrti
Kada su lekari uspeli da ga vrate u život, Radživ je to doživeo kao drugu šansu.
Nakon oporavka, njegov život se, prema njegovom svedočenju, zaista promenio. Napustio je dotadašnji posao i počeo da se posvećuje pružanju podrške ljudima koji prolaze kroz teške životne krize. Kasnije je svoje iskustvo detaljno opisao u knjizi, pokušavajući da objasni kako jedan događaj može iz korena da promeni čovekov pogled na svet.
U ovu priču možete verovati ili prema njoj ostati skeptični. Svako ima pravo na sopstveni zaključak. Nauka još nema konačan odgovor na pitanje šta se tačno događa sa svešću tokom iskustava bliskih smrti. Neka istraživanja ukazuju na složene procese u mozgu, dok pojedinci ovakva iskustva tumače kao nagoveštaj postojanja nečega što prevazilazi fizičku stvarnost.
Ipak, ono što je možda najzanimljivije u priči Radživa Partija nisu samo neobične vizije, već zaključak do kojeg je, prema sopstvenim rečima, došao nakon povratka.
Njegovo najveće otkriće, kako je govorio, nisu bili tuneli, susreti sa preminulima niti neobični prostori izvan života. Mnogo važnije bilo je saznanje da prema ljudima treba postupati sa ljubaznošću, saosećanjem i poštovanjem. Upravo te vrednosti, smatrao je, imaju veći značaj od novca, položaja i dostignuća kojima se čovek tokom života ponosi.
Možda je upravo ta misao najvažniji deo čitave priče, bez obzira na to kako posmatramo svedočenja o životu posle smrti.