Ponekad se čini da dugovečnost funkcioniše kao lutrija: neki ljudi jedu samo majonez i beli hleb celog života, puše od jutra do mraka i žive do stote godine, pričajući svojim praunucima priče o ratu. Drugi broje kalorije do tri decimale, trče po svakom vremenu i iznenada napuštaju ovaj svet u najboljim godinama, ostavljajući za sobom kolekciju vitamina i članstvo u teretani.
Ali nije sve tako slučajno! Lekari, psiholozi i sami stogodišnjaci identifikovali su iznenađujuće obrasce.
Ovo nije mistika, nije magija vračara, pa čak ni samo genetika(mada, ako je vaša prabaka živela do 95 godina i pila čašicu rakijice svaki dan „za svoje zdravlje“, možda biste imali neke bonus poene). Radi se o skupu navika, životnom pogledu i osobinama ličnosti koje, poput nevidljive ruke sudbine, pažljivo produžavaju vaše životno putovanje.
Dakle, evo pet nepokolebljivih znakova koji mogu, sa visokim stepenom sigurnosti, predvideti da će neko postati lokalni šampion dugovečnosti.
1. Organizacija i poštovanje sutrašnjice
Drže svoj frižider organizovanim i datumiranim, planove za odmor prave šest meseci unapred, a pregledi kod zubara se ne zakazuju za trenutak kada će zub ispasti, već kao preventivna mera. Njihov organizator izgleda kao vojni memorandum, a tašna im je uvek puna vlažnih maramica, zavoja i rezervne olovke.
Takvi građani žive duže ne zato što su dosadni perfekcionisti, već zato što u srži cele ove prelepe organizacije leži duboko poštovanje prema sutrašnjici. Kao da govore Univerzumu: „Vidi, planiram da budem ovde još malo, pa hajde da sve uradimo kako treba.“
Ovi ljudi ne odlažu odlazak kod lekara dok ne budu morali da pozovu hitnu pomoć. Oni se podvrgavaju testovima ne iz paranoje, već iz zdrave radoznalosti: „Šta se dešava u meni? Da li je sve u redu sa mojim biološkim sistemom?“ Oni prate svoja tela ne zato što se plaše smrti, već zato što su istinski zainteresovani za život.
Organizacija nije dosadan posao, kako haotični ljudi imaju tendenciju da misle. To je unutrašnji red koji deluje kao ugrađeni način za ublažavanje stresa. A manje stresa znači manje kortizola - istog hormona koji polako troši naša srca poput starih farmerki do kolena.
Istraživači sa Harvardske škole javnog zdravlja „T. H. Čen“ sproveli su studiju i otkrili nešto zapanjujuće: savesni i organizovani ljudi žive, u proseku, 4-6 godina duže od svojih haotičnih vršnjaka. Ispostavlja se da disciplina nije kazna, već bonus u životu. Ko bi rekao!
„Najsigurniji lek za haos je jasan plan akcije “, rekao je Alber Kami, i jasno je znao o čemu govori.
2. Zlatna sredina u težinskoj kategoriji
Stogodišnjaci se obično nalaze u toj zlatnoj sredini gde telo ne živi u stalnom stanju panike, ne bori se sa viškom ili manjkom kilaže, ne doživljava stalne oscilacije...
Zdrav indeks telesne mase nije samo statistički broj, već odraz unutrašnje harmonije. Njihova tela su poput dobro naštimovanih instrumenata: nisu prenapregnuta, ali ni vise poput rasštemljene gitare.
Pravi stogodišnjaci obično nemaju ni manični fanatizam („Pojela sam bananu, kuku koliko je to kalorija!“) ni potpuni zanemar („Više i ne znam koji broj odeće nosim“). Oni ne stoje na vagi svakog jutra sa izrazom lica osuđenika na smrt, ne muče se dijetama koje se sastoje samo od šargarepe, ali takođe ne dozvoljavaju da se njihova tela pretvore u nekontrolisani dirižabl.
U Japanu, zemlji dugovečnih profesionalaca i pronalazača sušija, postoji mudar princip koji se zove „hara hači bu“ – jesti dok se ne zasitite 80%. To jest, ustajati od stola ne kada vam pantalone pucaju po šavovima, već kada biste još malo mogli da pojedete, ali ne bi trebalo. Ne do te mere da „odvežete mi kaiš“, ne u žurbi, kao da vam je ovo poslednji obrok. Samo staviti tačku na to u pravo vreme. To je prava briga o sebi, a ne sadizam „veličine S po svaku cenu“.
3. Izgledate mlađe nego što je potrebno za pasoš
Da li ste ikada sreli tako misteriozne pojedince? Imaju preko šezdeset godina, a izgledaju kao da se negde u njima nastanio večno mlad hobit sa neiscrpnom zalihom životnog žara. Njihova lica su neumorna, oči im blistaju kao kod deteta nakon što je videlo sladoled, izrazi lica su im živi i izražajni. I ne, to nije zbog magičnih krema koje sadrže ekstrakt jednoroga i koštaju pola kraljevstva.
Ovi ljudi obično nemaju destruktivne navike: ne puše jednu cigaretu za drugom, ne dave stres u litrima alkohola, niti dave probleme u tonama čokolade u tri ujutru. Njihova mladost se ne nalazi u skupim procedurama, već u jednostavnom i brižnom stavu prema svom telu, poput dobrog auta koji je predodređen da dugo traje.
Malo kvalitetnog sna (ne pre ručka, ali ni tri sata dnevno), malo šetnji na svežem vazduhu, malo iskrene radosti – i vaše lice više neće odavati vaše biološke godine.
Psiholozi su primetili upečatljiv obrazac: „mladalačko lice“ često ide ruku pod ruku sa „mladalačkom dušom“. Oni koji nisu izgubili životnu želju, koji se i dalje mogu iskreno iznenaditi i obradovati malim stvarima, izgledaju mlađe i, što je najbolje od svega, znatno duže dišu.
„Starost nije broj proživljenih godina, već stepen duhovnog umora “, mudro je primetio Andre Moroa, i pogodio je pravo u centar.
4. Tople veze i osećaj drugarstva
Usamljeni vukovi stare brzinom svetlosti — i ovo nije lepa metafora iz romantičnog filma, već surova medicinska činjenica, potvrđena bezbrojnim studijama. Društvene veze su moćnije od bilo kog leka: one smanjuju rizik od srčanog udara, depresije i demencije.
Stogodišnjaci su obično okruženi uskim krugom ljudi: tu su prijatelji iz detinjstva sa kojima možete razgovarati o tome kako se komšiluk promenio, odrasla deca koja zovu za više od samog novca, komšije spremne da donesu lekove iz apoteke i penzionisani prijatelji koji mogu da igraju domine ili razgovaraju o politici.
Ovi majstori dugovečnosti se ne zatvaraju u svoje stanove poput pustinjaka, niti se pretvaraju da su ostrva u okeanu. Čak i najjednostavnije interakcije – telefonski pozivi, zajedničke čajanke sa tračevima, opuštene šetnje uz diskusiju o vestima iz komšiluka – deluju kao čarobni napitak mladosti.
Kada čovek oseti potrebu, da postoje ljudi kojima je stalo do toga da li živi ili umire, njegovo telo dobija snažnu komandu: „U redu, plan se promenio, hajde da nastavimo da živimo!“ I telo poslušno nastavlja da funkcioniše, kao dobro podmazana mašina.
Zamislite klasične bake u selima i malim gradovima: svake večeri se okupljaju na klupi pored ulaza ili kapije, razgovaraju o berbi paradajza, dele vesti o komšijinoj mački i unucima i brinu o tuđim porodicama kao da su njihove. Približavaju se osamdesetim ili čak i starijim godinama, ali su žive, snažne i pune energije jer imaju jedna drugu. One ne samo da postoje – one učestvuju u životu.
5. Unutrašnje svetlo: optimizam i ljubav prema životu
Oni koji se mogu smejati životnim nedaćama, oni kojima niko i ništa ne može stati na put. Oni se ne zadržavaju na problemima, ne pretvaraju svaku krtičnjak u slona veličine mamuta i ne pretvaraju svaku nesreću u Šekspirovu tragediju. Njihova tela se brzo oporavljaju od bolesti, a njihov imuni sistem funkcioniše pouzdanije od atomskog sata.
Ali obratite pažnju! Pozitivnost nije blažena naivnost poput „sve je u redu, svet je lep“, čak i kada kuća gori. To je sposobnost da svesno birate gde ćete usmeriti svoju pažnju. Možete gledati kišu i videti blato, lokve i loše raspoloženje. Ili možete videti miris sveže zemlje, opranog lišća na drveću i razlog za čaj kod kuće uz dobru knjigu.
Možete svakog jutra gledati nove bore u ogledalu sa izrazom lica forenzičara na mestu zločina. Ili možete zahvaliti svakoj bori za godine koje ste proživeli, za osmese, smeh, iznenađenje - za sve bogate izraze lica koji su ostavili ove tragove na vašem licu.
Naučnici sa Univerziteta Jejl sproveli su veliku studiju i došli do zapanjujućeg zaključka: ljudi sa pozitivnim pogledom na starenje žive, u proseku, 7,5 godina duže od pesimista. Zašto ova nepravda? Jednostavno je: optimisti veruju u smisao svega što se dešava, a smisao je slamka koja nas drži na površini kada se život pretvori u olujno more.
Dugovečnost nije tajna. To je jednostavno navika da budete svesni: sebe, onih oko sebe, života u svim njegovim manifestacijama.