Julija je stalno vrištala na decu pa je otišla kod psihologa: Ono što joj je on savetovao, ostavilo je bez teksta

Julija ima dva zlatna sina. Dečicu od 8 i 5 godina koja se međusobno ubijaju od batina, koja ništa bratski ne dele i koja imaju moć da kuću demoliraju od temelja do krova čim ona sedne da popije kafu.

Julija zna da ima zlatnu decu, ali nikako ne može da im se obraća mirno. Julija vrišti i toliko se dere na njih da joj se sve žile na vratu napnu, a lice poprimi ljubičastu boju. U nekim teškim momentima, Julija uzima čak i kaiš...

Ona zna da se njeni dečaci ponašaju kao i sva druga deca, ali se zato ona ne ponaša kao druge majke - bar tako misli.

Dok je u parku čini joj se da samo ona galami na svoje sinove. Dok su u stanu, čini joj se da samo nju ostali stanari ućutkuju i preko gledaju.

Zbog tih i momenata kada misli da će sasvim da skrene sa uma, Julija je odlučila da ode kod psihologa.

"Kada sam odlučila da odem kod psihologa, nikome nisam rekla ni reč. Bilo me je sramota da priznam prijateljima, majci i mužu da ne mogu sama, pa sam otišla kod specijaliste, prema kome su mnogi oko mene, u principu, skeptični. Da budem iskrena, ni sama nisam verovala da će mi pomoći. I kada je na prvom sastanku psiholog rekao: "To što vi vičete na decu, to je normalno," ja sam se šokirala.

„Normalno znači da se mnogi roditelji nađu u sličnoj situaciji, ali to ne znači da ste loša majka, da ne morate danonoćno krivite sebe , smatrate se užasnim roditeljem, brinete da ne nanesete ozbiljne povrede vašem detetu.

Prvo što treba da uradite je da priznate da vičete na decu, da je to činjenica, i da je to vaša odgovornost. A onda pokušajmo da razumemo razloge - onda ćemo razumeti kako da postupimo," rekao je doktor.

Prvo što smo uradili je da otkrijemo vrste mog vriska. Ispostavilo se da može biti veoma različito.

Nisam samo vrištala od besa, znate ono kada dete zaista testira vašu snagu. Ali ni iz nemoći, kada pokušam da dođem do sina, zamolim ga da mirno sedne i uradi zadaću, ali džabe.

Vrištanje jer nikako da nauči tablicu množenja skoro godinu dana...

Ponekad vrištim jer samo želim da izbacim negativnu energiju koja se nakupila na poslu, nakon svađe sa mužem i tako dalje - dete nema nikakve veze sa tim.

Pokazalo se da je učenje razlikovanja moje vriske i pucanja - prilično teško, ali veoma korisno. Kada shvatite razlog, lakše je da se saberete ili obuzdate, da zaustavite nadolazeći cunami.

Ali važnije je bilo otkriti razloge zašto se moj život sa decom zapravo pretvorio u jedan veliki skandal. Naravno, čitala sam o emocionalnom sagorevanju, o umoru majke koja je sa svojom decom 24/7, o neostvarenom „idealnom roditeljstvu“. Ali nekako nisam mogla da isprobam ovu teoriju na sebi: činilo se da sam sve ovo razumela, negde priznala, pokušala da se obuzdam, kontrolišem, ali sam shvatila da kada imaš dvoje dete to je praktično nemoguće. Na primer, od muža je nemoguće tražiti pomoć, jer on radi od jutra do mraka da bismo dobro živeli.

„Dobro – kako to? Bez škrtarenja na bilo čemu ili deranja na svoju decu, bez stalnog osećanja krivice i osećaja da ste loš roditelj?" – upitao je psiholog. „Pretpostavljam da niste ni pokrenuli ovo pitanje sa svojim mužem."

Ovo je istina. Dva porodiljska odsustva zaredom – dok sam ja sve svoje resurse trošila na decu, on je sve svoje trošio na zaradu. Nisam mogla da se nateram da ga zamolim da ljulja bebu celu noć ili da radi domaći sa starijim sinom. Ali ova tačka - delegiranje odgovornosti - bila je na listi preporuka koje sam dobila od psihologa. Evo glavnih:

1. Razgovaraj otvoreno i iskreno.

Okupila sam celu porodicu i rekla deci i mužu da zaista želim da prestanem da vičem na njih, da ću pokušati, ali sam tražila njihovu podršku u tome.

Dozvolila sam deci, da ako počnem da vrištim, da me prekinu, zaustave i napuste prostoriju.

Obećala sam da ih neću kazniti zbog toga ako iznenada njihove akcije ne budu funkcionisale. Ovo zaista pomaže, ali u najtežim slučajevima, kada je uzrok sukoba ozbiljan (na primer, došlo je do tuče između njih dvojice) i iritacija je van granica, avaj, ovo ne funkcioniše.

2. Smislite spasonosnu frazu.

Ovo se dešava kada ćete eksplodirati, osećate da je to momenat kada gubite razum. Umesto da vičete, zapamtite ovu mantru, ponovite je nekoliko puta i to je kao da stavljate zaštitnu traku. Smislio sam ovo: "Moja porodica je moja ljubav." Kada izgovorim ove reči u trenutku mi je lakše da se obuzdam. Ali ova tačka, kao i prethodna, funkcioniše u slučaju manjih problema. Moramo priznati da to nije loše, jer se često zbog male varnice razbukta velika vatra.

3. Identifikujte okidače i naučite da reagujete na njih unapred.

To su takozvani okidači, koji vas teraju da uzmete kaiš i sve ih izmlatite odmah. Zajedno sa psihologom sam sastavila tabelu takvih stvari i označili kada se najčešće javljaju. One su prilično banalne i očigledne, ali gledanje na njih spolja i predstavljanje ukupne slike pokazalo se veoma korisnim. Recimo, svako jutro imamo svađu pred izlazak iz kuće jer se njih dvojica svađaju ko je prvi obuo čizme, kapu ili pritisnuo dugme lifta. U prodavnici kukaju jer im je to dosadno i smorno. Takođe se uvek iznerviram kada me deca ometaju dok pričam na telefon.

4. Preduzmite akciju.

Ispostavilo se da je istovremeno i jednostavno i teško. Jednostavno je – jer sam počela da sagledavam svoj problem malo spolja i shvatam gde i šta može da se uradi, ali je teško – jer sam morala da promenim uobičajene stvari i da pitam druge o tome. Ali nešto je zapravo uspelo. Na primer, jasno sam videla da u polovini slučajeva do mog pucanja dolazi zbog sukoba među decom. I počela sam da ih razdvajam, gde je to bilo moguće. Na primer, jedno dete sam ja vodila u vrtić, a muž drugo u školu. Nije bilo zgodno jer, umesto da idemo zajedno busem ili kolima, prvo su izlazili njih dvojica, pa nas dvoje koji smo išli gradskim do vrtića. Ali barem nije bilo cike i vike ujutru prilikom izlaženja napolje.

Najstarijem sinu sam kupila pametni sat i odlučila sam da ga puštam samog u park ispred zgrade. Videla bih na mapi gde je, on bi me zvao na telefon, a za to vreme sam mogla da se igram sa mlađim ili da ga odvojeno vodim u park.

Po savetu psihologa, zamolila sam muža da četvrtak veče bude vreme koje ću provesti sama: da odem na manikir, u kafić sa devojkom, u kupovinu i td. Nije baš bio srećan zbog toga, ali je ipak pristao.

U stvari, tek smo na početku putovanja. I dalje vičem na decu i oni me ljute. Ali ovo se dešava ređe. Prestala sam da se stidim svog besa i razdraženosti prihvatajući ove emocije i izražavam ih, zaista je bilo lakše da se nosim sa njima. I u mislima se iznova i iznova vraćam na reči psihologa, veoma su mi čvrsto zaglavljene u glavi:

„Deca su naše ogledalo. Ako ste stalno iritirani, vaše dete će biti isto - hirovito, nezadovoljno, ljuto. Stoga, promenite svoje ponašanje, nikada nije kasno da to učinite. Da - teško je, da - proces nije brz, da - većina savremenih roditelja je apsorbovala ovaj model vaspitanja iz svog sopstvenog detinjstva i te obrasce je teško prevazići. Ali ako prekinete ovaj ciklus agresije, daćete svom detetu najbolji poklon.”