OTIŠLA SAM KOD PLASTIČNOG HIRURGA NA "PEGLANJE": Niko me nije pripremio za depresiju koja je usledila nakon operacije!

Bila je to 2018. godina kada sam primetila da imam podvaljak. Iako sam bila u dobroj formi, lice je odbijalo da se vremenom zategne - jednostavno se opuštalo. Plastični hirurg mi je rekao kako je to posledica bulimije s kojom sam se u mladosti borila. Bilo kako bilo, dugo sam čekala pogodan trenutak i početak pandemije sam iskoristila za zatezanje lica.

Sve se to poklopilo sa mojim četrdesetim rođendanom i ja sam odlučila da uradim nešto za sebe. Hirurg mi je predložio trajno zatezanje lica i liposukciju tela.

Detaljno sam se pripremila za sve. Skuvala sam i zaledila veliku količinu supica za one dane kad izađem iz bolnice. Očistila sam detaljno kuću, promenila posteljinu, ispeglala sav veš, psa odvela kod kumova. Bila sam spremna za promenu.

Jedina stvar koju nisam očekivala i na koju nisam bila spremna je kako će plastična operacija da utiče na moje mentalno i emocionalno zdravlje.

Posle operacije sam sedela na krevetu zavijene glave, hladnog graška pritisnutog na lice, pas je dremao u svom uglu, prijatelji su mi slali poruke podrške a ja sam se osećala grozno - gore nego ikad.

Govorila sam sebi: "Živiš u svetu gde je sve krenulo naopako, a ti si ipak sebi priuštila nešto o čemu si dugo sanjala. Pa zašto, zaboga, nisi srećna?!"

Pošto sam imala drugarice koje su prošle kroz pakao plastične hirurgije, pozvala sam ih da ih pitam kako su se osećale nakon operacija. One su mi potvrdile kako su se jadno osećale nakon svega.

"Pa zašto mi niste rekli šta će mi se desiti???," pitala sam besno, ali i one su mislile da se to dešava samo njima.

Mislila sam da će sve biti bolje kada mi skinu zavoje i otok spadne. Kada ponovo budem mogla da odem do prodavnice ili do posla. Međutim, kako je vreme prolazilo, situacija je postajala gora.

Posetila sam nekoliko stranica na internetu i na svima sam pročitala da su se ljudi slično osećali nakon operacije, ali da niko o tome nije pričao. Ali ako ćutimo o tome, kako ćemo pomoći sebi i drugima? Ćutanje o depresiji nakon operacije samo je pogoršalo otupelost koju sam osećala, tugu i otuđenost.

Jedna prijateljica mi je objasnila to ovako: "Bez obzira koliko veruješ hirurgu, ali dok ne vidiš svojim očima da je operacija uspela, nećeš moći da se opustiš. Verujem da smo svi do tog momenta strašno depresivni!"

Pošto vreme nije pomagalo, padala sam sve više u crnu rupu depresije. Dovoljno sam bila svesna da znam da ovako nešto samo od sebe neće proći. Našla sam dobrog psihoterapeuta i počela da idem na "seanse". Nakon dva meseca, počela sam da nazirem svetlost na kraju tunela.

Sada želim da poručim svim devojkama koje su doživele depresiju nakon plastične hirurgije: to je potpuno normalno i ne traje večno.

Od detinjstva sam smatrala da je izgled jedan od presudnih faktora za uspeh. Nikad tu činjenicu nisam dovodila u pitanje. Sve dok se nisam operisala i otišla na psiho terapije. Tada, malo po malo sam shvatila da nijedna operacija ne može popraviti pogrešnu sliku o sebi koju stvoriš u glavi...