Olga Ilić, možda danas nije tako često spominjano ime, ali je ostavila dubok trag u istoriji srpskog pozorišta, glume i drugih umetničkih oblasti. Ona je bila kontroverzna, talentovana i buntovna ličnost, koja je živela intenzivan i dinamičan život, kako na privatnom, tako i na profesionalnom planu, i u mnogim stvarima je bila prva u Srbiji, prenosi Zadovoljna.
Olga je bila jedna od retkih glumica 20. veka koja je imala toliko širok glumački raspon i talenat, koji je pokazivala od najranijih dana igrajući uloge tragičnih junakinja poput Dezdemone, Julije, Ofelije i drugih. Pored glume, odlikovala se i izvanrednim pevačkim sposobnostima, postavši zvezda revijalno-muzičkih probrama u beogradskim Bulevarskim pozorištima.
Njena popularnost je bila tolika da su pozorišta prilagodjavala repertoare prema njenim željama i preferencijama.
Do svoje sedme godine života je bila u samostanu
Olga Ilić, rođena je 15. februara 1880. godine u Solunu, kao vanbračno dete Francuza Gastona Santa i majke Marije Gašparović. Prvih sedam godina svog života provela je u francuskom samostanu, a nakon očeve smrti preselila se sa majkom u Niš, gde je pohađala gimnaziju tokom dve godine. Olgina majka je tada našla posao kao konobarica u hotelu "Evropa", a baš tu se započinje Olgin put ka glumačkoj karijeri.
Karijera Olge Ilić
Olga je ostvarila izuzetno raznovrsnu karijeru, bila je glumica, režiserka, upravnica pozorišta, pevačica i spisateljica. Njen neumoljiv i istrajni karakter, kao i nesvakidašnji talent, omogućili su joj da tokom 20. veka stvara put kojim se malo koja žena usudila koračati. Bez straha se suočavala sa najvećim imenima tog vremena, uključujući i upravnika pozorišta Branislava Nušića, ali čak i sa vlastima tokom Drugog balkanskog rata. Bez obzira na posledice koje je trpela, kao što su otkazi i zatvor, Olga je iz svega izlazila jača i samouverenija.
U pozorištu je upoznala Kostu Ilića, svog budućeg muža
Njena karijera počinje dramatično, ulogom mlade slikarke Stefane u predstavi Trnje i Lovorike, koju je odigrala sa samo 14 godina u hotelu „Evropa“, a godinu dana kasnije, dolaskom proslavljenog glumca Ljube Stanojevića, dobila je prvu pravu ulogu – Dezdemone u Otelu. Međutim, njena nemirna priroda i avanturistički duh joj nisu dozvoljavali da se negde duže zadrži, te se nakon kratkog oprobavanja u cirkusu „Fiori“ pridružila lutkarskom pozorištu „Pikolo teatar“, gde upoznaje Kostu Ilića, svog budućeg muža. Sa njim je dve godine bila članica pozorišta i putujućih udruženja u Šapcu i Varaždinu, a od 1898. se zapošljava u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Olga je na sceni Narodnog pozorišta briljirala, svaka uloga je bila zapaženija i zahtevnija od prethodne, od Ofelije u Hamletu do Esmeralde u delu Zvonar Bogorodičine crkve, što je činilo pravom miljenicom beogradske publike. Ipak, zbog mnogobrojnih skandala i sukoba sa koleginicama, Olga nije uspela da dobije stalni angažman u pozorištu, zbog čega ga je napustila 1900.
Taj događaj je praćen raznim pričama, jedna verzija navodi da je razlog otpuštanja bila njena svađa sa tadašnjim strogim upravnikom Branislavom Nušićem, koji je odbio da joj obezbedi raskošni kostim za glavnu ulogu u indijskoj predstavi Šakuntala, a sukob je podgrejala i Olgina obnažena fotografija u izlogu prestižne fotografske radnje. Drugi izvor naglašava da je fotografija gde je glumica potpuno naga nastala iz čistog inata glavnoj glumici Narodnog pozorišta Zorki Todosić, kojoj je dvadesetogodišnja Olga želela da poruči da je stara i zamenjiva.
Bilo kako bilo, Olga je bila prva Srpkinja koja se slikala gola. Ona je na svoju inicijativu otišla u fotografski atelje Milana Jovanovića i insistirala da je slika nagu.
Za 11 godina Olga je promenila više od 10 pozorišta u kojima je nastupala. Iako nemirnog duha, umorna od „čergarskog“ života, odlučila je da se skrasi u Nišu, gde je napravila novi preokret na glumačkoj sceni. Pre nje je jedino to uradila francuska glumica Sara Bernar – maestralno je odigrala najzahtevniju mušku ulogu ikad napisanu – Šekspirovog Hamleta. Prema zapisima Olga ga je predstavila veoma inteligentno i psihološki duboko.
Optužena za veleizdaju i bačena u zatvor
Još jedan vrlo dramatičan period u Olginom životu bilo je zarobljeništvo, odnosno tri meseca provedena u tamnici. Za vreme Drugog balkanskog rata, bugarske vlasti interniraju Olgu, da bi je potom angažovale za priredbe u korist srpske sirotinje. O tome je ona u svojoj autobiografiji zapisala:
„Nije bilo više pozorišta, nije više bilo aplauza i cveća. Zastor je zauvek pao i skrio skopljansku pozornicu. Moji drugovi prelazili su snežne goleti Albanije ili umirali iza bodljikavih žica dalekih logora. Nestalo je pesme, sedeljki i zanosa, svega što je do tada bio moj život, a na ulicama krvavi užas rata koji je moju dušu, naviknutu na iluzije, dovodio do očajanja. Bugarske vlasti me iz Skoplja interniraju u Leskovac, zatim u Niš i Knjaževac… Svake nedelje pevala sam u crkvi i znam da su ta moja nastupanja pod okupacijom izazivala divljenje i odobravanje naših građana, jer su im ulivala veru i nadu u oslobođenje…“.
Posle oslobođenja, srpske vlasti su ova Olgina nastupanja protumačile kao služenje okupatoru. Uhapšena je i optužena za veleizdaju. Ipak, uz pomoć bivšeg muža i prijatelja izašla je iz zatvora i dobila priliku da ponovo zaigra na daskama koje život znače.
Vraća se u Skoplje gde je postavljena od strane Branislava Nušića 1913. gde je odigrala svoju poslednju ulogu Koštane. Sa scenom se oprostila 1934. godine.
Snimila je više od 25 ploča
Olga Ilić je, pored svoje glumačke karijere, snimila preko dvadeset pet ploča i postala omiljena i poznata pevačica sevdalinki. Svoj raskošni pevački talenat često je pokazivala i dok je živela u Beogradu, u Skadarliji i gde je tokom tog perioda i stanovala.
Zbog gole slike su je nazivali Skadarlijskom bludnicom.
Haotičan ljubavni život
I ljubavni život Olge Ilić bio je pun uspeha u padova. Nakon udaje za Kostu Ilića, uzela je njegovo prezime i svuda je bila poznata kao Ilićka. Ona navodi da je Kosta, i pored vanserijskog glumačkog talenta, bio „tiranin koji je izbio oko njenoj lutki“. Njihova ljubavna priča je bila i više nego komplikovana i teška, puna mržnje i neslaganja, ali ipak su imali jednu veoma bitnu zajedničku crtu – ljubav prema avanturama. Nemirni duh i boemski žar su nosili ovaj par i održavali strast tokom čergarskog načina života. Ipak prema Olginim rečima, već za vreme njenog boravka u tamnici su bili razvedeni. Tek posle Kostine smrti, 1923. godine, Olga se ponovo udala za glumca i reditelja Petra Hristilića, s kojim je narednih sedam godina putovala i nastupala po Srbiji.
Umrla je u staračkom domu – sama i siromašna
Olga Ilić umrla je u staračkom domu u Beogradu, siromašna, s malo ljudi oko sebe koji je nisu zaboravili. Ipak, u ime sećanja na ovu veliku umetnicu danas jedna ulica u Nišu, u opštini Pantelej, nosi ime Olge Ilić.
