Svakog 5. januara pravoslavna crkva obeležava Tucindan, praznik koji se uvek obeležava dva dana pred Božić.
Prema srpskom verovanju, ovo je dan kada se kolje pečenica za Božić. I samo ime praznika navodi na ovaj zaključak - naime, nekada se prase ili jagnje koje će biti posluženo za praznik dva dana kasnije "tuklo" - ubijalo sekirom ili nožem, pa odatle i naziv - Tucindan.
Ovaj običaj se u Srbiji verovatno zadržao još iz paganskih, mnogobožačkih vremena i bio je u vezi sa prinošenjem žrtve. Vremenom, crkva ga je prihvatila i blagoslovila, jer posle Božićnog posta, dugog šest nedelja, sa mrazevima i zimom koja je u ove dane obično najjača, jaka hrana dobro dođe.
Za božićnu pečenicu se bira najlepše prase ili jagnje, mada neki pripremaju i ćurku ili kokošku. Životinja treba da bude bela, bez belega i telesnih nedostatka. Peče se sutradan, na Badnji dan, a jede za Božić.
Mnogo je običaja vezanih za Tucindan. Takođe, veruje se da se na Tucindan ne sme davati ništa iz kuće jer će onda i preko cele godine stvari samo odlaziti iz tog doma.
Tucindan je vreme kada se tradicionalno vraćaju dugovi da čovek ne bi bio dužan sve do sledećeg Božića. Na Tucindan, kažu stariji, nikako ne valja tući decu, jer će cele godine biti nevaljala i jer će im, veruje se, izaći čir na svakom mestu gde su udarena.
U nekim krajevima Srbije, sutra domaćice počinju uređivanje kuće i spremanje hrane za Božić. Domaćica priprema brašno za mešenje česnice, posudu sa zrnevljem žita, a u selima menja slamu u gnezdima za živinu, pribavlja suve šljive, smokve, orahe, novčiće i bombone koje će prosuti na Badnje veče po slami razastrtoj u kući, a deca ih pokupiti pijučući.
U nekim krajevima, na Tucindan se ne večera za stolom nego na podu. Prvo se postavljaju so i beli luk, a onda hleb, pasulj, kupus i ostala posna hrana. Za večerom domaćin mora biti okrenut istoku.
