Spasovdan, Vaznesenje Gospodnje ili "Dan spasa" je hrišćanski praznik, koji se slavi 40 dana nakon Vaskrsa i uvek pada u četvrtak. Za njega se vezuje veliki broj narodnih običaja, a praznuje se skoro isto tako živopisno kao i Đurđevdan, pa mnogi etnolozi veruju da je reč o istim običajima podeljenim u dva dana.
Po hrišćanskom verovanju, vaskresenjem, Gospod je pokazao da je jači od smrti i nakon Vaskrsa je sa njima proveo 40 dana podučavajući ih kako da šire veru i njegovo učenje. Nakon toga se, po predanju, popeo na Maslinsku goru i uzneo na nebo. Pre toga, učenicima je rekao: "Idite po svemu sveti i propovedajte Evanđelije svakom stvorenju. Ko poveruje i krsti se, biće spasen, a ko ne poveruje biće osuđen".
Tako su apostoli proneli vest o Isusovom čudu u svet i time počeli da čovečanstvo spasavaju - odatle naziv Spasovdan. Zato je ovaj dan vreme slavlja i simbol pobede nad smrću.
Mnogi običaji za Spasovdan sačuvani su još iz predhrišćanskih vremena. Bio je to praznik koliko ratara toliko i stočara. Po verovanju, na ovaj dan, gromovnik Perun, tukao je gromovima i gradom useve, a božanstvo Spas je, uz pomoć žitnog klasa u ruci, spasavalo useve. Zbog toga je ponegde ostao običaj da se za Spasovdan obavezno kolje jagnje.
Krst je sastavni deo Spasovdanskog rituala. Narod u nekim krajevima još uvek veruje da na Spasovdan svako obavezno treba da od leskovih grančica napravi krstić. On se onda stavlja na livade, njive ili na krovove kuća... svuda gde je potrebna zaštita od demona i loših čini. Stari su verovali da će upravo ovi krstići od zla sačuvati preko cele godine one koji su ih napravili.
U nekim krajevima Srbije, na Spasovdan muškarci se ne briju, žene se ne umivaju i deca ne kupaju. Ne spava se preko dana, da se ne bi dremalo preko cele godine.
Na ovaj dan se u mnogim selima organizuje litija kada povorka sa sveštenicima na čelu obilazi oko crkve i izgovara molitve. Negde se ljudi okupljaju i kod mesnih zapisa - prastarih stabala za koja se veruje da čuvaju sela. Tu se i donosi hrana, igra se i peva. Spasovdan je i slava grada Beograda, koja se dugi niz godina obeležava litijom kroz centar grada.
Mladići i devojke bi trebalo da na ovaj dan uberu što više cveća jer se veruje da je Spasovdan "dobar dan za gatanje". Potrebno je zamisliti dragu osobu i kidajući laticu po laticu polako izgovarati: "Voli me - ne voli me". Poslednji listić koji ostane krije ujedno i odgovor na to pitanje.
Ovo je veoma srećan dan, kada sve valja započinjati.
Od davnina je Spasovdan, kao duboko ukorenjena svetkovina u narodu, prolećni praznik stočara i zemljoradnika. Smatra se veoma srećnim varovnim danom kada sve valja započinjati i zato se zove još Spasovlje.
Pre zore, na Spasovdan Krstonoše pohode zapise - osveštana stabla, najčešće hrastove ili neke voćke, mahom divlje kruške. Noseći barjake i krst, narod stiže pod stablo zapisa, kiteći ga vencima cveća i darujući raznim đakonijama.
Te litije se priređuju radi napretka useva (letine), kiše i boljeg berićeta. Krstonoše idu u krug oko zapisa, moleći se i pevajući, dok pop činodejstvuje, a ranije je ponegde bio običaj da sveštenik u provrćeno stablo stavlja zapis da "čuva selo od crva".
Takvih osveštanih dubova ima u mnogim krajevima, ponajviše u Šumadiji i Vasojevićima. Smatraju se svetim stablima, koja je grehota dirati, a kamoli seći.
Zapisano je da je jednom domaćinu kraj Topole, koji je odsekao zapis na svojoj njivi u nameri da ga iseče za kapiju, grom udario u dvorište gde je ležao posečeni zapis, baš kada je ženio sina, i rasterao svatove.
