Ako kažem da sam umorna, odmah će za mnom ponoviti da je i on umoran. Kad kažem da sam tužna, pomenuće da se sada niko ne zabavlja, ako se požalim da nemam dovoljno njegove pažnje, brige i ljubavi, on će reći da želim mnogo i da se osvrnem oko sebe i vidim kako ljudi oko mene žive...
Živim sa slabim čovekom. Spolja je jak i može tonu da podigne, ali kad mu kažem da imam problem, on odgovara da sada svi imaju problema. Ako kažem da nekoj ženi muž pomaže, onda vrišti, zahteva da se ne upoređuje. Kaže, treba sama da rešavam svoje probleme.
Kad ostanemo bez novca, on diže ruke i pita šta još može da uradi jer već radi. Slažem se, klimnem glavom i samo odem na svoj drugi posao. Zaista, šta drugo može da uradi ako se već potrudio...
Kad želim novi kaput, torbu, cipele, on kaže „skupo“ i „ne možemo to sebi priuštiti, svakako jer imaš sve“. Otvara ormar i pokazuje na jaknu stariju od našeg sina tinejdžera. Govorim mu o ovome, podsećam ga da žena želi da bude lepa, ali on vrišti, opisujući ponovo kako izlazi iz kože kako bi nas opskrbio, a ja sam tako nezahvalna!
Ne preostaje mi ništa drugo nego da se složim, klimnem glavom i odem na treći posao, jer dobro, zaista želim da budem lepa i moderna. Kao ona tamo žena, ali ne možeš da se porediš, sećam se, pa skupljam novac u tišini.
Onda odjednom ne razume zašto je za večeru prazan krompir i gde su teleći kotleti. Pokušavam da objasnim da sam davno završila sa novcem koji on nije dao već tri nedelje, ali pošto se trudi, ispostavilo se da ne znam kako da potrošim, uštedim i odredim prioritete , trošeći sve na nokte i ruževe. I uopšte, ja sam trošilac, ne razmišljajući o njemu ili o sinu. Slažem se, klimnem glavom i odem do mog šteka sa novcem, koje mi je u starom kaputu, da kupim meso i skuvam večeru, odričući se ponovo manikira.
Ako kažem da sam umorna, odmah će za mnom ponoviti da je i on umoran. Kad kažem da sam tužna, pomenuće da se sada niko ne zabavlja, ako se požalim da nemam dovoljno njegove pažnje, brige i ljubavi, on će reći da želim mnogo i da se osvrnem oko sebe i vidim kako ljudi oko mene žive...
Kad se slomim, on kaže da sam histerična i da sam kriva za sve, jer moram biti pametnija i ne opterećivati svom mužu mozak, a da ni ne pomislim da je možda u nečemu pogrešio. Slažem se, klimnem glavom i odem do zaliha ... I Bože sa tim starim kaputom odlično izgledam. Ali samo bez njega, bez ovog slabog čoveka sa velikim mišićima ... Jer mi je dosta da pored njega snažnog, razumevajućeg i neupoređujućeg budem uvek kriva, neekonomična, histerična i nezahvalna...
I sada, motreći na mene, nervozno kuca prstima o sto, nudeći mi da mu zaustavim glavobolju, pa tek onda da sednem pored njega...
Slažem se, ćutke klimnem glavom i znam sigurno da ću u tome uspeti, ali znam da više uskoro pored njega neću sesti...