Ako se pitate šta se nalazilo u vojničkim porcijama te slavne, prelomne godine u jesen 1918. dok su se naši vojnici borili na Solunskom frontu odgovor je više nego jednostavan.
Ako zavirimo u požutele stranice Službenog vojnog lista, zvaničnog organa ministra vojnog, naići ćemo na pravu kulinarsku tajnu srpske vojske. Pored uputstava za vojničku poparu, naveden je i recept za ratni kačamak koji je grejao stomake naših ratnika u najtežim danima.
Za srpskog vojnika na frontu, kačamak nije bio samo kalorijska injekcija i način da se preživi dan. Bio je to ukus doma daleko u tuđini, miris zavičaja koji se osećao iznad dimnjaka kuhinja i trenutak mira pre nego što se krene u rovove.
Vojnički kuvari znali su svoj posao. Uslovi su bili oskudni, ali se o snazi i izdržljivosti vojnika moralo voditi računa.
Kako piše u ratnom propisu, doručak nije smeo da bude previše slan, naročito leti, “jer onda vojnici mnogo piju vodu”.U toplim mesecima, kada obuka rano počinje i nema se vremena za doručak, “dovoljno je da se vojnici založe kojim zalogajem hleba”.
S druge strane, kačamak je bio pravo jelo za hladnije dane i bio je rezervisan za zimu i vreme jesenjih manevara.
A kako se to jelo tačno pravilo?
Recept za kačamak sa Solunskog fronta
U kazan se nalije voda i pusti se da proključa. U ključalu vodu se potom sipa projino (kukuruzno) brašno, uz istovremeno dodavanje soli.
Kazan se drži na vatri, a varjača ne sme da staje – meša se neprestano sve dok se i poslednja grudvica brašna ne razbije, a masa ne postane glatka i gusta.
U posebnu posudu stavlja se mast da se dobro zagreje. Kada je kačamak skuvan i zgusnut, prelije se tom vrelom mašću, sve se još nekoliko puta dobro promeša i – jelo je spremno za porcije!
Autori ratnog recepta dali su i jedan, zlata vredan, dodatak koji i danas zvuči primamljivo: “I ovo jelo je sa dodatkom sira ukusnije”.
Stil / Kurir
