Tih burnih i ratnih godina, u vremenu koje je oblikovalo sudbine mnogih velikana, nastala je i čuvena "Beleška o Milutinu Bojiću", delo koje je napisala jedna od najvećih srpskih književnica, Isidora Sekulić.
"Ratne 1912. i 1913. godine na dvadesetogodišnjeg mladića pale su značajno, i kao činjenica i kao vizija iz knjiga starostavnih… On počinje osećati duh prošlosti. Njegova duša i vidi i slika freske te čudne istorijske povorke naše, pune junaka i boraca koji u crkvi stoje, i kade ih, i zvona nad njima bruje… U Bojiću je potres vekova. Ustaje u njemu rod, zemlja, započinje san i slutnja epopeje: sprema se nova lirika, lirika epska, bezlična, sveto bolna…" – ovim rečima Sekulićeva je sažela duh mladog pesnika, koji je u ratovima video ne samo patnju već i nasleđe vekovne borbe svog naroda.
Nažalost, na Balkanu, gde mir retko dolazi, uskoro je počeo i Veliki rat. Milutin Bojić, tada već prepoznat kao darovit pesnik, pridružio se srpskoj vojsci. Bio je deo telegrafske jedinice, a prilikom dolaska na Krf jedno vreme je proveo u Obaveštajnoj službi Vrhovne komande. Iako je nosio uniformu vojnika, njegova pesnička duša nije prestajala da stvara. U svojim stihovima opevao je stradanja i patnje srpskog naroda, naročito tokom tragičnog povlačenja preko albanskih gudura.
Njegov opus ostao je zauvek obeležen potresnom vizijom plave grobnice, gde su hiljade srpskih vojnika našle svoj večni mir u vodama oko ostrva Vida. Bojićeva pesma "Plava grobnica" i danas je jedan od najpotresnijih literarnih spomenika srpskoj tragediji u Prvom svetskom ratu.
Na svom teškom putu ka Solunu, kao i mnogi njegovi saborci, Bojić je oboleo. Glad, hladnoća i iscrpljenost uzeli su danak, pa je njegovo zdravlje bilo ozbiljno narušeno. Jedno od njegovih najintimnijih pisama, upućeno devojci Radmili u Beograd, sačuvano je i čuva se u Srpskoj kući na Krfu. U njemu se ogleda duboka tuga, očaj, ali i pesnička lucidnost kojom je osluškivao svoj kraj:
"Teško sam oboleo. Svet oko mene ne zna da moram u postelju. Ustaću, sutra, samo zato da nađem nekoga kome ću dati ovo pismo. I duša mi je bolesna. I ponos. Umorni su kao i telo. Da… Ja dobro vidim svoj kraj. Nema mi života, možda, još ni godinu dana. Ništa me više ne veseli. Čini mi se da nikad neću videti svoju zemlju. Ni tebe. Ostaću ovde, daleko od svega. Pokopan ispod čempresa. Zaboravljen od svih kao ovi mučenici koje savezničkim lađama, mrtve, predaju pučini i morskoj dubini… Molim te, ne piši i ne govori nikom o ovome. Grlim te, grlim, draga, mada mi smrt kuca na vrata."
Bolest ga je mučila narednih godinu i po dana. Boravio je čak i u Nici na lečenju, gde je u jednom trenutku poverovao da se izlečio. Kada se osetio snažnijim, zatražio je da ga vrate u Solun, jer je želeo da učestvuje u proboju Solunskog fronta, nadajući se da će biti deo pobede svog naroda. Međutim, sudbina je imala drugačije planove.
Mladi pesnik nije dočekao trenutak oslobođenja. Tuberkuloza i zapaljenje pluća odveli su ga u Vojnu bolnicu u Solunu, gde je preminuo 8. novembra 1917. godine, u 25. godini života. Sahranjen je na vojničkom groblju Zejtinlik, među svojim saborcima. Njegovi posmrtni ostaci preneti su u Beograd 1922. godine i položeni u porodičnu grobnicu na Novom groblju, gde počiva među svojima, daleko od ratnih stradanja i bola.
Milutin Bojić ostavio je za sobom neizbrisiv trag u srpskoj književnosti i istoriji. Njegovi stihovi i danas svedoče o snazi duha i umetničkoj veličini mladog pesnika koji je svoj život i delo posvetio svom narodu i njegovoj patnji.
Stojte, galije carske!
Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim
u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.
Plava grobnica – analiza pesme
Plava grobnica jedna je od najpoznatijih pesama Milutina Bojića, koja mu je donela pesničku slavu i učinila ga jednim od najvažnijih pesnika epohe. Ova pesma se smatra pesničkim vapajem za pomoć svim ranjenim, bolesnim, umirućim i već preminulim srpskim vojnicima koji su se 1916. godine, tokom Prvog svetskog rata, iskrcali na ostrvo Krf.
Pesma je objavljena 1917. godine, neposredno pre smrti pesnika, svega godinu dana pre završetka rata. Našla se u zbirci Pesme bola, koja sadrži Bojićeve pesme inspirisane ogromnim stradanjima i patnjom srpskog naroda u tom periodu. Ovo je vreme kada je srpska vojska, zajedno sa civilima, morala da pređe preko surove albanske golgote, da bi se, suočeni sa iscrpljenošću i bolešću, suočili sa smrću na Krfu.
Plava grobnica svojim snažnim stihovima predstavlja svedočanstvo tragedije i veličanstvene žrtve srpskog naroda. Pesnik kroz moćne slike morske dubine kao večnog počivališta hiljada srpskih duša izražava neizmeran bol i poštovanje prema herojima čija su tela zauvek ostala u plavetnilu Jonskog mora.
Ova pesma i danas nosi univerzalnu poruku o tragičnoj ceni slobode i veličini ljudskog duha pred neizbežnim nedaćama.
