Često možemo čuti da se za pojedino dete kaže kako je sramežljivo ili povučeno, dok su ona nasuprot njemu glasna, vesela i rado se igraju s drugima. I upravo u ovakvom etiketiranju počinju problem.
Sramežljivost je čak i genetski uslovljena, a oko prve godine života javlja se kao prirodan refleks u blizini nepoznatih ljudi, te svoj vrhunac može doseći u tinejdžerskom dobu.
S druge strane, o povučenosti se može govoriti tek kada dete počinje da razviji sliku o sebi, kada stvara svoje misli i osećanja. I zato to nisu isti pojmovi.
Ali sramežljivost može znatno uticati na život deteta, a ono što pritom čine roditelji i ostali uključeni u razvoj, od presudne je važnosti.
Koje su vrste sramežljivosti, zašto se ona smatra društveno nepoželjnom i što roditelji mogu učiniti po tom pitanju, otkrila je psiholog Tina Brzić.
Sramežljivost se u današnjem društvu smatra manom jer sprečava osobu da uspostavi ravnopravan kontakt sa svojom okolinom. Takvi pojedinci znaju biti nesrećni, za socijalne interakcije im je potrebno puno više uloženog truda i svesnih radnji, te često ostaju neshvaćeni.
Batina ipak nije iz raja izašla: Fizičko kažnjavanje dece ostavlja ozbiljne posledice!
"Međutim, u nekim situacijama je sramežljivost sasvim prirodna, posebno u ranom detinjstvu. Tada govorimo o sramežljivosti u odnosu na druge. Deca još uvek ne mogu regulisati stepen uzbuđenosti koji dolazi iz okoline", pojašnjava psihologinja.
I upravo će se zato dete sakriti iza vaših nogu kada ga nepoznata osoba upita kako se zove ili će se uvući u vaše krilo. I to je sasvim prirodna reakcija.
Međutim, značajniji problemi počinju da se događaju kada se kod dece razvije sramežljivost u odnosu na samog sebe.
Takva vrsta sramežljivosti implicira loše sliku o sebi, nisko samopoštovanje, pa čak i samopoimanje.
"Deca koja pokazuju takvu vrstu sramežljivosti često deflektuju u smislu povlačenja, slabog uspostavljanja kontakta s drugima, maštanja, sanjarenja, ali ponekad i izliva agresije. Preplašena su i boje se promena i grešaka, a sve je to rezultat odnosa s roditeljima i okolinom", ističe Brzić.
Naime, deca se ne rađaju s lošim mišljenjem o sebi. Što dete misli o sebi u srednjem i kasnom detinjstvu, zavisi od poruke koje je dobilo iz svoje okoline, najviše od roditelja, te samo nastavlja slati te iste poruke.
Kako napominje psiholog, često je teško pronaći uzrok detetovog lošeg doživljavanja sebe jer poruke iz okoline mogu biti nenamerne i vrlo suptilne.
Drugim rečima, roditelji nekad nisu ni svesni toga da ih šalju.
Izbegavajte etiketiranje deteta i osluškujte ga
Upravo zato što nisu svesni poruka koje šalju, roditelji ili drugi članovi porodice često svojim postupcima čine trajnu štetu. Posebno je štetno kada mu se govori neka ne bude sramežljivo jer mu se time poručuje da je sramežljivost nešto loše, te da ono zbog toga nije dovoljno dobro.
Slušajte ga i podstičite na nova iskustva
Detetu je potrebno pružati podršku, podsticati ga na nove aktivnosti i situacije, osigurati jasan prostor za grešku i pratiti njegove potrebe.
Zanimljivo je da u britanskom govornom području decu nazivaju osobama kratkih nogu (short leg person), što nas upućuje na to da ih trebamo gledati kao prave male osobe sa svojim integritetom, potrebama i jasnim mestom u svojoj okolini. Saslušati dete je važno", pojašnjava psihologinja.
Kako sve kreće od kućnog vaspitanja, treba imati na umu to da deci treba pružiti priliku da se sama razviju, da im se nikako ne nameće tuđe mišljenje, a to se može videti i u malim stvarima poput dečjih crteža.
Dete oseća, prati, posmatra i sve što nauči, primenjuje na sebi. Zato, kada vam donese crtež i kaže:
'Nacrtao sam medu', nasmešite se i zahvalite na poklonu. Nemojte na glas procenjivati kakav ste crtež dobili.
Dok se oni smaraju mi ne osećamo grižu savesti: Roditeljstvo je lako ako se prate ovi koraci!
Ne upoređute svoje dete s drugima
"Ako vas dete pita da li vam se sviđa crtež, pohvalite njegov trud i rad. Vrlo lako upadamo u zamku misleći da znamo bolje od dece, da više znamo što njima treba, ali oni nam svakodnevno pokazuju što je za njih važno kako bi se razvili u stabilne, samouverene, vredne ljude. Dovoljno ih je samo pratiti i uvažiti", zaključuje Tina Brzić.
Primetite li pak kod deteta već prve znakove sramežljivosti, pokušajte da reagujete što pre. Ako ste i sami bili sramežljivi, ispričajte detetu svoju priču i kako ste "došli na drugu stranu".
Dobro je i stvarati interakciju s drugom decom, ali ne prisilno
U redu je pristupiti na igralištu drugim roditeljima i njihovoj deci pa upitati dete kako se zove njihov medvedić pa potom svome detetu uputiti pitanje poput „Sviđa li se i tebi? Šta ti se najviše sviđa na njemu?“, ali ako dete odbija svaku interakciju, nemojte ga prisiljavati. Pričekajte bolji trenutak.
Budite pažljivi u tome da ga ne etiketirate jer, verujte, stalna govorenja nekome da je sramežljiv može imati posledice za kasnije. Osluškujte ga i uvažavajte.
Helikopter roditeljstvo: Ovo je najgori način vaspitavanja dece, a mnogi ga koriste!
