Nostalgični tekstovi i slike nasmejane dece 60-ih, 70- ih, 80- ih… preplavljuju internet i izazivaju žal za igrom u blatu i sl. Pitam se, ko je te ljude slagao da danas nema blata? Ko im je rekao da te odluke donosi neko drugi, a ne oni sami? Ko im je zabranio?
Kada bi svako ko je takav tekst lajkovao, podelio i komentarisao, svoje dete pustio u barice i blato, imali bismo nestašicu ovih “igračaka” i gužve u barama.
Tada bi se neko dosetio da otvori privatnu, svetleći baru, da zadovolji ukus i standard skorojevića koji ne žele u običnu, besplatnu baru. I tu bi bila gužva, naravno. Ali, posle bare moraš dete da presvlačiš, ti da se presvlačiš, brišeš pod u stanu i pereš sve to. I eto razloga zašto nam takve aktivnosti nedostaju – zato što je većina RODITELJA ušuškana i mrzi ih, dok im lajk i poneki komentar kuknjave daje lažni osećaj da nije do njega, već do 2018. i vremena u kom živimo. Jadna deca… bla,bla… takvo vreme, pa sede unutra, gledaju TV ili igraju igrice, umesto da se penju na drvo na 50 m od zgrade. Roditelju, ti si jedini krivac!
Ne laži sebe, roditelju, ne skrivaj se iza paravana današnjice, već dete uzmi za ruku i izvedi napolje. Igrališta su puna dece, kamere su svuda, grad obezbeđeniji nego ikada… pusti liniju manjeg otpora, neka se neko drugi za nju drži i ima 100 kilograma i krivu kičmu. Kao i tih 70- tih, neko mora prvi da krene i zvoni redom da prikupi ekipu. Neka to bude tvoje dete, ako je školarac, ili ti. Pošaljite poruku u viber grupu drugara iz vrtića/škole: “Nađemo se u 17h u parku”. I doći će bar jedno – dovoljno.
Ko čeka – ne dočeka. A ko želi, on napravi vreme i okruženje po svojoj meri. Mera većine roditelja je da se uključe, ali ne da organizuju. Evo, ja ti tu tajnu odajem, pa budi organizator druženja, umesto “share & like” opcije i bićeš srećan.
Mnoga deca žive lepše nego mi nekada, samo mi to od brige ne primećujemo. I oni misle da smo mi bezbrižni, baš kao što mi imamo nerealni osećaj da naši roditelji nisu brinuli. "Sit gladnom ne veruje". Kada odrastu i dobiju decu reći će: Kako je danas teško biti roditelj, moji su uživali , visili po fb… tako se to čini onome ko ne nosi odgovornost. Nekada smo deca bili mi, pa smo samim tim bili bezbrižni i sada smo, nezahvalno, izvrnuli sve i pravimo se da smo porasli “ko tikve bez korena”, ali naši roditelji se sećaju neprospavanih noći, naših boginja, adaptacija na vrtić, prijemnih ispita, vojske… i to sve bez saveta sa interneta. Danas je sve mnogo lakše. Druga je stvar što je nama i to teško.
Rođendan u rođendaonicama sa animatorima, naručenim tortama i pecivom- nema sudova, nema ništa. I opet mame i tate prevrću očima – jedni su se smorili od slavlja, drugi od obaveze da decu odvedu, sede i piju kafu za to vreme. I to im je teško!!
Baš briga decu za tu roditeljsku nesposobnost da se raduju. Deca trčkaraju i imaju svoj svet. Uživaju. Tako će se i sećati. Većina. Kod nekih će, ipak, roditeljska nervoza prevladati i živeće sa osećanjem sažaljenja prema toj ženi koja ih je rodila i dobra je, ali nije bila u stanju da se raduje životu i njihovom odrastanju. Umorna je i nervozna, nesrećna.
Sve je u tvojim rukama, bar do 10. godine, roditelju. Ništa vreme, ništa trendovi… samo tvoje odluke i tvoja odgovornost. Pa ti dobro razmisli šta ćeš servirati svom detetu. Dovoljno je da sa dve porodice napraviš pakt i da do 13. godine (kako zakon i nalaže) deca ne budu na društvenim mrežama, nemaju telefone, a nisu ni jedini. Cela jedna ekipica – njih troje. Dovoljno je tih troje, da “zakuvaju” fudbal ili lastiš i telefoni idu u džep i kod dece koja nemaju sreće da ih gaje odgovorni i samosvesni roditelji, već imaju telefon u prvom razredu. Verujte na reč, kada neko donese lastiš, krede, rekete… deca ostave telefone. Opet je do nas.
Na trafici 3 dečaka, kupuju sličice fudbalera, a iza njih čekaju mama i devojčica da kupe LOL sličice lutkica. Osmeh je jednak kao nekada naš iz istih, malih razloga. Sakupljanje sličica = naš osećaj povratka u detinjstvo + stvaranje njihovih uspomena+ razvoj motorike + vežbica oko – ruka + menjaža + veliki brojevi…
Lastiš je kod kineza 100 dinara, deca ga obožavaju, samo prvo moraju da saznaju da postoji. Od svojih roditelja! Cirkoni – 100 dinara – nema devojčice koja ih neće dugo lepiti.. Trakice, nalepnice, karte… to im kupite, a ne skupe programe za razvoj inteligencije. Postavljajte deci pitanja, analizirajte, pričajte sa decom dok se vozite ili šetate. Odaberite omiljenu pesmu, napravite svoj jezik, sporazumevajte se pogledima. Ništa posebno teško, samo se treba setiti. Gradite vezu između vas i radujte se životu, jer to je najjači lek za imunitet dece.
Deca do 5. – 7. godine nisu sposobna da brinu o sebi i nikad nisu ni bila, pa i ti moraš svoje da čuvaš iako ti je već od druge dosadilo. To je teško, ali normalno. I tebe su čuvali, samo se ne sećaš tog uzrasta. Bacite detetov telefon, čuvajte decu, pa će i to brzo proći!
Za to vreme, ne morate da sprečavate dečiju tugu, upoznavanje sa nepravdom, da stičete drugare umesto deteta, da smišljate igre, da obezbedite savršene uslove za sve… umarate se, a odmažete.
Emocije, emocije, emocije… naše, njihove… tu je ključ razvoja. Danas je naše vreme i samo danas.
Stvorila sam sve za čim sam nostalgična i ništa mi ne nedostaje. Prepiši, pa da se radujemo zajedno. Pusti share, pusti lajk…
Čekam vas u parku, pored bare, jer nikada nisam volela blato.
Autor: Snežana Golić, pedagog
