U sred mog veoma rastrojenog života, započela sam jedan nov običaj koje se radikalno razlikovao od načina na koji sam se do tada ponašala. Postala sam osoba koja viče. To nije bilo često, ali je bilo ekstremno – kao prenaduvani balon koji iznenada pukne i svi u okruženju se zato strahovito trgnu.
Pa šta je to bilo u vezi moje dece, koja su tada imala tri i šest godina, zbog čega sam se gubila? Da li je to bilo insistiranje jedne ćerke da otrči po još tri narukvice i omiljene roze naočare kada mi već kasnimo? Da li je to što je druga pokušala sama da sipa pahuljice i prosula celu kutiju na sto? Da li to što je jedna oborila na pod i polomila mog specijalnog staklenog anđela pošto joj je rečeno da ga ne dira? Da li to što se druga stojički borila da ne zaspi baš kada su meni bili potrebni mir i tišina? Da li to što su se njih dve svađale oko glupih stvari poput koja će prva da izađe iz auta ili koja će dobiti najveću kuglu sladoleda?
Da bile su to te stvari – normalna huškanja i tipični dečiji problemi i ponašanja – koje su me iritirale do te mere da sam gubila kontrolu.
Ovu rečenicu nije lako napisati. Niti je to lep period mog života za sećanje jer, istinu govoreći, mrzela sam sebe u tim trenucima. U šta sam se to pretvorila da mi je trebalo da vičem na dve dragocene male osobe koje sam volela više nego sam život?
Reći ću vam u šta sam se pretvorila. U moje distrakcije.
Zbog ovakvog ponašanja postajete loš roditelj: Vreme je da to promenite!
Preterana upotreba telefona, previše zadataka, „to-do“ liste na više strana i jurnjava za savršenstvom su me iscrpeli. A vikanje na ljude koje sam volela je bila direktna posledica gubitka kontrole koji sam osećala u svom životu.
Naravno, morala sam negde da puknem. Pukla sam iza zatvorenih vrata u društvu ljudi koji su mi značili najviše na svetu. Sve do jednog sudbonosnog dana.
Moja starija ćerka je sišla sa stolice i htela je da dohvati nešto kad je slučajno prevrnula celu kesu pirinča na pod. Dok je milion sitnih zrnaca letelo po podu kao kiša, oči mog deteta su se ispunile suzama. I tada sam ga videla – strah u njenim očima dok se spremala za tiraniju svoje majke.
"Ona me se plaši", pomislila sam uz najbolnije moguće shvatanje. "Moje 6-godišnje dete se plaši moje reakcije na svoju nevinu grešku."
Sa dubokim žaljenjem sam shvatila da nisam majka uz kakvu želim da moja deca odrastaju, niti da tako želim da živim ostatak života.
U nedeljama koje su usledile posle te epizode, doživela sam slom i prosvetljenje – trenutak bolne spoznaje koji me je pokrenuo na "hands free" put – put zaborava svih distrakcija i bavljanje onim što je stvarno važno.
To je bilo pre tri godine – godine laganog odvajanja od preterivanja u upotrebi elektronskih smetala u mom životu… tri godine oslobađanja od nedostižnih standarda perfekcije i pritiska društva da "radiš sve". Kako sam se oslobađala svojih internih i eksternih distrakcija, bes i stres koji su kuvali u meni su polako nestajali. Sa manje tereta na leđima, mogla sam da reagujem na greške moje dece na mnogo smireniji, saosećajniji i razumniji način.
Govorila sam stvari poput: "To je samo sirup od čokolade. Možeš to da obrišeš i sto će biti kao nov." (Umesto da ispustim ogorčen uzdah i prevrnem očima.)
Razočarana majka otkrila: Kako sam jednom odlukom upropastila i decu, i sebe!
Ponudila sam se da držim metlu dok ona čisti more cerealija sa poda. (Umesto da stojim nad njom sa pogledom negodovanja i neopisive dosade.)
Pomogla sam joj da razmisli gde je ostavila svoje naočare. (Umesto da je postidim što je tako neodgovorna.)
A u trenucima kada čista iscrpeljnost i neprekidno kukanje prete da uzmu najbolje od mene, ušetala sam u kupatilo, zatvorila vrata za sobom i dala sebi malo vremena da dišem i podsetim sebe da su one deca, a deca greše. Baš kao i ja.
Vremenom je strah koji se video u očima moje dece kada upadnu u nevolju nestao. I hvala Bogu, postala sam utočište u njihovim teškim trenucima, umesto neprijatelj od kog treba da beže i da se kriju.
Nisam sigurna da bih se setila da pišem o ovoj dubokoj transformaciji da se nije desio incident dok sam završavala rukopis za moju knjigu. U tom trenutku sam osetila da mi je život pretrpan i potreba da vičem mi je bila na vrh jezika. Privodila sam kraju poslednja poglavlja knjige kada se moj kompjuter zamrzao. Iznenada, izmene na tri cela poglavlja su nestale pred mojim očima. Provela sam nekoliko minuta mahnito pokušavajući da povratim poslednju verziju rukopisa. Kada mi to nije uspelo, konsultovala sam i „backup“ samo da bih otkrila da je i tamo rukopis nestao nekom greškom. Kada sam shvatila da nikada neću povratiti poglavlja na kojima sam radila, htela sam da plačem, ili još bolje, htela sam da vrištim od besa.
Ali, nisam mogla jer je bilo vreme da pokupim decu iz škole i odvedem ih na plivanje. Uz veliku uzdržanost sam mirno zatvorila svoj kompjuter i podsetila sebe da postoje mnogo, ali mnogo gori problemi od ponovnog pisanja ovih poglavlja. Zatim sam rekla sebi da ne postoji apsolutno ništa što bih mogla sada da uradim da bih rešila ovaj problem.
Kada su moja deca ušla u kola, odmah su znala da nešto nije u redu. "Šta nije u redu, mama?" pitala su me jednoglasno posle samo kratkog pogleda na moje bledo lice.
Došlo mi je da vrisnem "Upravo sam izgubila četvrtinu moje knjige!"
Dete će vas poslušati iz prve uz pomoć ovog trika: Zakon uspešnog vaspitanja!
Htela sam da razbijem volan pesnicom jer je sedenje u kolima bilo poslednje mesto na kom sam htela da budem u tom trenutku. Želela sam da idem kući i popravim moju knjigu – a ne da vozikam decu na plivanje, cedim mokre kupaće kostime, češljam izgužvanu kosu, kuvam večeru, sređujem prljavo posuđe i uspavljujem ih.
Ali umesto toga mirno sam rekla "Malo mi je problem da sada pričam. Izgubila sam deo knjige. I ne želim da pričam o tome jer se osećam loše."
"Žao nam je", rekla je starija ćerka u ime obe. I onda, kao da su znale da mi je trebalo prostora, bile su mirne sve do bazena. Deca i ja smo obavile sve aktivnosti tog dana i, iako sam bila tiša nego obično, nisam vikala i dala sam sve od sebe da se suzdržim od razmišljanja o knjizi.
Napokon se dan skoro završio. Ušuškala sam mlađu ćerku u krevet i legla pored starije za uobičajeno "večernje ćaskanje".
"Da li misliš da ćeš povratiti poglavlja?" tiho je pitala moja ćerka.
I tada sam počela da plačem, ne toliko zbog tri poglavlja, znala sam da mogu ponovo da ih napišem, moj lom se desio više zbog umora i frustracije koju podrazumeva pisanje i uređivanje knjige. Bila sam tako blizu kraja. Kako mi je to samo oduzeto iz ruku je bilo veliko razočaranje.
Na moje iznenađenje, moje dete je pružilo ruku i nežno me pomilovalo po kosi. Izgovorila je ohrabrujuće reči poput "Kompjuteri mogu da budu tako frustrirajući" i "Mogu da pogledam backup i vidim da li mogu da popravim knjigu". I na kraju "Mama, ti to možeš. Ti si najbolji pisac kog poznajem", i "ja ću ti pomoći kako god mogu".
Kada sam ja imala "problem", ona je bila tu, strpljivo i saosećajno me hrabrila ni ne pomislivši da me udari kada sam već bila na dnu.
Moje dete ne bi naučilo ovaj odgovor pun empatije da sam ja ostala ona osoba koja viče. Jer vikanje zatvara komunikaciju, prekida veze, ono čini da se ljudi razdvajaju, umesto zbližavaju.
Važna stvar je….moja mama je uvek tu za mene, čak i kada napravim problem.
Moje dete je to napisalo o meni, ženi koja je prošla kroz težak period na koji nije ponosna, ali iz kog je naučila. I u rečima moje ćerke vidim nadu i za druge.
Važno je… da nije kasno da prestanete da vičete.
Važno je… da deca opraštaju – naročito kada vide da osoba koju vole pokušava da se promeni.
Važno je… da je život previše kratak da bismo se nervirali oko prosutih cerealija i zagubljenih cipela.
Važno je… da bez obzira šta se desilo juče, danas je novi dan.
Danas možemo odabrati da reagujemo mirno.
I dok to radimo, učimo decu da mir gradi mostove – mostove kojima možemo poći kada imamo probleme.
Napisala: Rejčel Staford, izvor: huffingtonpost.com
