Deca su mali ljudi koji imaju pravo da žele, mali ljudi koji ne poznaju značenje posledica, ali jako dobro poznaju osećaj kada ne dobiju šta žele. Svima nama je u prirodi osećaj želje i željenja samo kada malo odrastemo znamo da jednostavno ne možemo dobiti sve zato što ćemo tako zakinuti ili povrediti nekog drugog. Deca tu uzročno posledičnu vezu tek treba da nauče.
S obzirom na to da se u poslednje vreme jako puno gunđa protiv modernog načina vaspitanja koji je za neke preliberalan, čini se da što više saveta dobijamo to smo sve manje pametni kako zaista da postavimo decu na noge.
Nekada davno, jasno se znalo što je dete moglo, a šta nije, ali su i tada deca bila nestašna, buntovna, davali su slabe rezultate u školi, svađala se s roditeljima, ali se ipak znalo da se očeva i majčina reč poštuje. Danas deca imaju puno više zakonskih prava, rekli bismo možda malo previše prava i to se oseti. Način vaspitanja dece postao je labav.
Deca sebi uzimaju za pravo previše toga i koliko god mislimo da im modernim načinom vaspitanja usađujemo dobre temelje čini se da u praksi radimo upravo suprotno. Deca koja s pet-šest godina počinju javno da ispoljavaju nepoštovanje prema roditeljima, viču na njih, zahtevaju da ih puste na miru jer sada žele nešto drugo a ne da slušaju roditeljske prodike, takva deca već u školi počinju da pokazuju nagon za lošim ispoljavanjem besa.
Psiholog sa VMA navodi: Do sedme godine morate deci da izgradite ova tri tabua!
S takvim ponašanjem neminovno strada neko drugi – neko mlađi i slabiji i to samo zato što je u pitanju frustracija koju to dete jednostavno ne zna da usmeri u nešto pozitivno.
Problem je višeslojan i niti je nastao preko noći niti će nestati preko noći i to zato što to nije izdvojen problem već je on danas čvrsto vezan uz generacije i generacije.
Dete koje se danas odgaja prema staroj školi – ima da me slušaš, ima da uradiš kako sam ti rekla/rekao, nema ali, ćuti i slušaj… tako odgajano dete u svom domu živi prema takvim pravilima i naoko je dobro vaspitano. U svojoj se kući ponaša tako. Ali takvo dete ima oči i uši i zna, prema drugoj deci, prema ponašanju u vrtiću, prema pravima za koja je načuo da ima – u školi ili na ulici, ono zna da je strogim vaspitanjem zakinuto za onaj liberalan stav kakvim se odgajaju njegovi prijatelji/prijateljice.
Jesu li moderna deca zavisnici?
Dete kome nije bilo dozvoljavano da igra kompjuterske igrice i visi na mobilnom telefonu jer roditelj zna da dugotrajno buljenje u ekran izaziva zavisnost, takvo se dete u društvu svojih vršnjaka oseća zakinuto. I zbog toga frustrirano.
Deca kojima je bilo zabranjeno skakanje mami i tati po glavi (figurativno) i vozanje roditelja koliko im je volja, vide svoje vršnjake i čuju od njih, da oni tako smeju da se ponašaju.
Deca kojima su roditelji posvetili sve svoje vreme u prvim godinama života postali su zavisni o maminim/tatinim idejama, pa opet ne valja. S druge strane, deca koja su prepuštena sopstvenoj mašti/dosadi, postaju frustrirana kada saznaju da se samo njima njihovi roditelji nisu bavili.
Ako su ti deca zla, ne zaslužuju nasledstvo: Ako su dobra i radišna, nasledstvo im nije potrebno!
Deca čiji su roditelji previše zaštitnički nastrojeni u datom trenutku počinju neminovno da iskorištćavaju upravo svoje helikopter roditelje. Znaju da će roditelj uvek biti tu za njih, kada god se pojavi nešto što bi oni već trebalo sami da znaju da reše, zvaće roditelja da to reši umesto njih. Takva deca nisu nesposobna, ona samo jako dobro znaju da će se neko uvek postaviti umesto njih.
Verujemo da će za ovu frazu neko odmah da pomisli – da, naravno da ću uvek biti tu za svoje dete, jer baš to propagira moderno roditeljstvo, jedino što imamo da kažemo – videćete. Doći će vreme kada ćete i sami shvatiti da bi vaše dete sada već trebalo da zna da se zauzme samo za sebe samo što, znajte, tome nečemu vi svoje dete niste naučili.
I tako će dete u školi ili u društvu, onda kada vi više nećete osećati potrebu da budete uz njega kao onda kada je bilo malo, onda će vaše dete biti frustrirano jer nije naučeno da reši svoj problem. Njega ćete i dalje rešavati vi – urlajući na učitelja, okrivljavajući uvek nekog drugog ili će ratoborni tata ići da rešava dečje sukobe u park. Dosad već puno puta viđen scenario. I znate li šta iz toga proizlazi? Frustrirano dete koje shvata koliko je nemoćno samo sa sobom, a opet toliko nadmoćno prema drugima jer uvek će imati mamu i tatu koji će dotrčati kada zaškripi.
Spomenimo onu slavnu – U moje vreme se znalo! Da dragi roditelji, u vaše/naše vreme se znalo i to je jedna velika razlika jer danas se to više ne zna.
U vaše/naše vreme postojalo je ovo – stariji se poštuju bez ikakvog „ali“, disciplinovanje dece (ne mlaćenje naravno) nije bilo kažnjivo (danas ne smete ni da se proderete na svoje dete u javnosti, a da vam neko ne iščita celu malu knjigu dečjih prava), pre se tačno znalo šta, kada, kome i koliko deca smeju. I da se razumemo – deca su uz strogo vaspitanje, šibu i povike bila voljena, odrastala su uz puno ljubavi i s puno samopouzdanja. I naše su generacije iznedrile puno delinkvenata, razbojnika i ubica, ali čini se, ipak manje nego danas.
Najpametniji ljudi na svetu otkrivaju: 5 pravila koje treba da naučite svoje dete!
Danas su deca jednako voljena, dozvoljeno im je gotovo sve, odgajaju se prema enciklopedijskim naučnim smernicama, ali nešto su putem izgubila.
Samopouzdanje. I ne vidi se to samo u njihovim frustracijama, već u nečemu o čemu se puno priča, ali malo govori. Klinci su postali povodljivi – svi su isti, svi nose isto, svi se briju na isto, svi se rangiraju isto, a opet cela ta copy/paste situacija malo-malo iznedri nekoga ko je malo različit.
Nemaš za nove najke? Ti si luzer. Pad samopouzdanja.
Nosiš naočare? Ti si ćorava baba. Pad samopouzdanja.
Torba ti je pederska. Tuča. Frustracija.
Debela si kao krava. Povlačenje u sebe. Pad samopouzdanja.
Ali da su deca od ranih dana vaspitana da imaju poverenja u sebe, svoju pamet, svoju vrednost, svoju domišljatost i svoje mogućnosti, današnja bi deca znala da cene, a ne da omalovažavaju svet oko sebe.
Sve počinje od malih nogu
Roditelji koji danas imaju malu decu učiniće sve za njih. Jer ih tako uči moderno vaspitanje, jer osećaju da to tako mora biti, jer su se spremni da se posvađaju sa svima koji im kažu da je decu ponekad dobro ostaviti da se sami pomuče.
Deca kojima se stalno ide niz dlaku – neće da piju iz plave, sada baš hoće iz crvene čaše. Neće da jedu to, pa im mama brzinski da nešto drugo. Neće to hoće ovo. Takva deca odrastaju uz puno ljubavi i još više izbora, a upravo im veliki izbor daje još veću moć da u bilo kom trenutku traže još više izbora i još više prava. Malo dete će zaplakati, glasno, i dobiće jer je to danas izraz ljubavi. Veliko dete će s vremenom naučiti da mu uz sav pružen izbor uvek ostaje mogućnost da traži još. Do kada? Dok roditeljima u jednom trenutku ne prekipi i okrenu ploču, svesni da su dosadašnjim vaspitanjem bili previše popustljivi.
I to shvate tamo negde s početkom puberteta ili dok im jednog dana neko sa strane ne otvori oči. Jer znate, deca ponekad znaju da budu jako dobra, pristojna i umilna u kući, dok su izvan nje nešto sasvim drugo.
16 saveta Vladete Jerotića o vaspitanju dece: Najviše se volite kada je dete malo!
Pokušajte koji put da zastanete kod grupice pubertetlija, i momaka i devojaka, i poslušajte malo te razgovore – reći ćete – to su nevaspitana deca koja ne znaju šta je ljubav. Pogrešno – to su deca vaspitana baš kao i vaša, deca koja su uz večno sveprisutne roditelje dobro naučila kako da se ponašaju uz njih. Ali, znate šta? I po tome su sva deca ista – radi svog su zadovoljstva naučila da igraju nekoliko uloga – dobar u kući, svoj na ulici.
Kod kuće su naučili da je uvek sve po njihovom i taj status žele da zadrže i u svom društvu, a teško je ostvariti nadmoć u grupi u kojoj svaka jedinka misli da upravo ona ima pravo na najbolji položaj. Zašto? Jer su na to navikli. Jer im se tokom odrastanja stalno popuštalo. A znate li šta deci zapravo najviše treba tokom odrastanja? Ne popustljiva već čvrstu ruku koja će ih voditi kroz život i biti im čvrst oslonac, čvršći od ruke koja uvek popušta.
Zašto toliko popuštamo
Popustljivost ne znači ljubav. Popustljivost često znači liniju manjeg otpora, a jako često popuštamo zato što nam je lakše i zato što nam knjige kažu baš to. Od cele sile trendova roditeljstva jako ćemo često pročitati da decu moramo pustiti. Do kada? Dok ne shvate da ćete ih uvek pustiti da rade po svom? Dok ne shvate da su njihove želje važnije od vaših želja? Dok ne nauče da je njihov glas vredniji od glasa bilo koga drugog? Da su oni sami jedini koji bi trebalo da budu u centru pažnje? U redu dok su mali, ali oni će odrasti, a o tome dok su mali, retko ko dubiozno razmišlja.
Danas nas knjige uče kako da se postavimo u svakom trenutku njihovog vaspitanja na način da uvek mislimo samo na njihovu dobrobit. Po modernim knjigama moderan roditelj mora dobro da izvaga pre svake reči, a kamoli dela jer se smatra da će svaka pogrešna reč učiniti veliku štetu detetovom samopouzdanju. A niko vam pritom ne kaže da dete koje je naviklo da dobija sve ne zna i neće znati da podnese poraz – onda kada će se bez roditeljske senke morati da bori za svoj status s decom koja su kao i oni navikla da dobiju sve.
Teška borba za prevlast koja rezultira bahatom dominacijom i omalovažavanjem s visoka naspram onih kojima ostaje mesto gubitnika što rezultira – pogađate, padom samopouzdanja i frustracijama. I ako je ikome na kraju ovog eseja postalo zlo od frustracija i manjka samopouzdanja znajte samo to – dečji psiholozi danas imaju posla više nego ikada. I svakako mnogo više nego u naše vreme. Baš zbog toga.
Nas su ipak odgajali čvrsto, ali pravedno, i ako se čini da roditelji tada nisu imali strpljenja za naše mušice, niti su toliko vremena provodili u ostvarenju naših snova, čini se da su se s nama provodili kvalitetnije.
Danas je, s druge strane, vaspitanje mnogo mekše i iako moderne knjigu nalažu mnogo više strpljenja s decom, za strpljenje je potrebno slobodno vreme, smireno vreme koje mnogi današnji roditelji više nemaju. Pa onda teorija u javnosti postane zapravo neka drugačija praksa u četiri zida, ili mali kraljevi i kraljice u datom trenutku na veliko zaprepašćenje shvate da u svom kraljevstvu nisu sami i da ga sami, svojom pravednom mudrošću ne mogu osvojiti. Zašto – jer ih tome nisu naučili!
Umesto u ćošak, nemirne đake šalju u posebnu sobu: Prizor nad kojim je svet zanemeo! (VIDEO)
