Deca su najveće bogatstvo u životu jedne mame, a ipak svim mamama potrebno je malo vremena za sebe kako bi se odmorile od svakodnevnih obaveza.
Odmor je ležanje na pesku i žmirkanje, bosonogost i bezbrižnost, a ne haos sa klincima. Pročitajte iskrenu priču jedne mame o tome kako izgleda "odmor" sa decom, prenosi Yumama:
"Ja znam da je danas u modi predivnost i magličasta iskrenost roze boje kada su tekstovi o roditeljstvu i porodici u pitanju, a naročito leti i na moru. Razmenjujemo mile poglede i suptilno odmahivanje glavom dok gledamo našu decu kako su genijalni dok prave zvezdu u plićaku. A tek prvo kupanje?! I to s tatom! Nemoj je više, dosta joj je! Onda sumrak i geguckanje ženske bebe sa haljinčetom i pelenom, preslatko, sa hordom drugih kopnenih homo sapiensa. Velika deca ližu sladoled i i svi se smejemo kako je danas jedna gospođa na plaži sela levim guzom na osu. Nekako svi izgledamo srećno. To je valjda zato što i jesmo srećni. Sutra možda pošaljemo razglednice na kojima će deca crtati, umesto da pišu. A poslednjeg dana, za uspomenu, skupljanje posebno lepog i neobičnog kamenja kako bismo se potom čitave godine podsećali ovog, skoro pa savršenog, odmora...Nemam inspiracije za tu vrstu razmene.
Ćao, zdravo, na odmoru sam: Kako da se pripremite za savršeno letovanje bez stresa!
Tačnije, osećaću se mnogo bolje ako se na vreme izjasnim da ovde nema ničega edukativnog, kao ni božanstvenog. Da se ne začitate. Nema saveta kako da što bolje opremite putnu apoteku ili kako da pobedite dosadnu upalu uha. Nema ni toga kako da dete naviknete na kupanje, muža na sebe, a sebe na ciklus koji naravno uvek pada u nevreme. Nema ničega što je predivno, dirljivo i zaista tako. Jer, da rasčistimo - za mene se putovanje sa decom na more - ne može zvati odmor. Odmor je ležanje na pesku i žmirkanje. Bosonogost i bezbrižnost. Dugo ćutanje, a potom dugo gledanje. Zanimljiva hrana i zanimljivi susreti. Zeleno i plavo. Noćni zrikavci. Spavanje. A putovanje sa decom, nakon čega kažem - Stvarno nam je bilo predivno i odlično smo se proveli, uglavnom znači da sam uspela da pojedem više od jednog obroka za dve nedelje u sedećem položaju, da se niko nije ozbiljnije razboleo i da razvod nismo pomenuli više od dva puta dnevno.
Neka puknu dušmani: Snežana Dakić objasnila kako se izgleda u 5. deceniji! (FOTO)
Do pre nekoliko godina, sam jun i kraj školske godine, izazivao je kod mene psihosomatske reakcije. Približavanje godišnjeg odmora inspirisao me je da svaki put izmišljam zbog čega ove godine ipak ne možemo na more. Smišljala sam različite stvari - od zdravstvenih tegoba koje bi me onemogućile da putujem, pa do čisto ekonomske svesti jer vremena su teška i šta nam fali i u Beogradu. Ipak, moja roditeljska savest bi posustala svaki put i ja bih svakog leta iznova pokorno stavila svoju glavu na panj.
Glava na panju znači da je naš automobil uglavnom uvek isti, a da stvari nekako svake godine ima sve više. Ideja da se pakujemo u kese za đubre umesto u fensi kofere donosi osim lošeg imidža i daleko više prostora. Račun je jasan: za četvoro dece i dvoje odraslih, potrebno je šest peškira za plažu, šest velikih običnih peškira i šest malih. I to s nadom da ću negde zabosti perionicu. Ako se to ne desi, ribaću na ruke sapunom merix. Strava provod. To je uglavnom već jedan kofer.
Severina Vučković izludela internet: Fotografija koja muškarce tera na plač! (FOTO)
Higijena, pegla, inhalator za bolesnike i kućna apoteka zauzima drugi manji kofer. Svako od nas ima svoj kofer, s tim što je primetno, što si mlađi - kofer ti je veći. A ja kao u filmu, na kraju svakog pakovanja, pri pogledu na nesagledivu gomilu kofera i kesa - izgovaram čuvenu rečenicu - Ma šta meni treba, kupaći i ništa drugo. Kada se, prkoseći svim zakonima fizike, u sumrak ipak spakujemo u naš Reno Espace (koji je na izdisaju), sledi divljenje užeg i šireg komšiluka koji nas razneženo gleda. Sudbina je htela da veći deo našeg komšiluka čine predstavnici romske populacije koji nas obožavaju jer vidi ovu ona je naša, rodila je četvoro. Nakon što mahnemo svima u našoj ulici - jer leto je i svi sede do kasnih noćnih sati na šamlicama ispred svojih kuća, počinje naš put na more.
Do Vidikovca stajemo sigurno jednom jer nisu svi piškili. A možda ni kakili. Na magistrali se izvinjavam mužu što sam zaboravila njegovu knjigu za čitanje. Atmosfera u autu dostiže usijanje jer se Plavookom užasno spava i kenjkav je, Sunca Sinu duva, a Lešnik Devojci je užasno vruće. Zlatokosa počinje da vadi arsenal iz svog ranca iako je prošlo 22h i zahteva više prostora, glasniju muziku i na koncu se rasplače jer nije ponela Tigija. U tom trenutku naš pas Munja, koji čuči iza suvozačevog sedišta, počinje da zavija. Moj Voljeni Muž otvara svoj prvi RedBull i glasno uzdiše. Ja gledam niz put i govorim sebi - kako smo stizali ranije, stići ćemo i sad. I tako stvarno i bude. Svake godine mi zaista stignemo na neku obalu mora".
Kako da se najlakše spakujete za put: Prvo idu cipele u kofer!
