Detinjstvo oblikuje svaku osobu, a situacije koje se dešavaju najmlađima mogu na njih ostaviti trajne posledice. Nažalost, te posledice nisu uvek dobre, o čemu često govore i stručnjaci.
Psiholozi ističu da odrasle osobe koje dolaze na terapiju najčešće pominju tri emocionalne traume iz detinjstva:
1. Zanemarivanje od strane roditelja
Odrasli ljudi na terapijama se često žale na to koliko je njihov život bio pogođen činjenicom da su u detinjstvu bili emocionalno zanemareni od strane roditelja. Neke starije generacije čvrsto su verovale da decu treba gledati, a ne slušati — da je zadatak roditelja samo da brinu o bezbednosti deteta, dok izražavanje emocija nije bilo poželjno. Štaviše, ponekad je bilo i kažnjavano, a smeh i suze bili su ograničeni u kući.
Najviše štete, kako kaže klinička psihološkinja dr Suzan Pazak, naneli su roditelji koji nisu bili uključeni u odrastanje dece, a posebno oni koji nisu pokazivali nikakvo interesovanje, ljubav, ni verbalno ni kroz ponašanje. Takvo zapostavljanje, objašnjava ona, dovelo je do toga da se ta deca, čak i kada odrastu, osećaju posramljeno, bezvredno i nedovoljno dobro.
Zbog toga im je često potrebna terapija kako bi naučili da cene sebe i kako bi se oslobodili osećaja razočaranja i besa zbog zanemarivanja od strane roditelja.
2. Previše obaveza u ranom uzrastu
Psihološkinja Patriša O’Gorman, specijalizovana za rad sa traumama, navodi da je najčešća tema o kojoj razgovara s pacijentima upravo njihovo detinjstvo. Kada je reč o brigama koje vuku iz tog perioda, najčešće ističu to što su morali prerano da odrastu jer su imali previše odgovornosti.
Reč je o deci kojoj su veoma rano poverene velike obaveze u kući — često one koje bi u drugim porodicama obavljali roditelji. O’Gorman objašnjava da to nije samo puko obavljanje kućnih poslova, već preuzimanje odgovornosti koje decu preplavljuju jer nemaju osećaj izbora, niti kapacitet da ih nose.
Takve obaveze izazivaju unutrašnji nemir i stres kod deteta, što kasnije dovodi do ogorčenosti kod odrasle osobe, koja neretko ponavlja isti obrazac u svojim odnosima. Na primer, ljudi koji su kao deca imali previše odgovornosti, kasnije mogu birati partnere o kojima moraju da brinu, što dodatno pojačava osećaj nezadovoljstva i anksioznosti.
3. Nisu se osećali dovoljno dobrima zbog roditelja
Stručnjakinja za kreativnost i odnose, Keti Ramsperger, kaže da njeni klijenti često osećaju frustraciju jer ne mogu da završe neki umetnički projekat — i to zbog toga što su im roditelji još u detinjstvu usadili uverenje da nisu dovoljno dobri u onome što vole. Neki roditelji su stalno kritikovali dečiju ljubav prema umetnosti, dok su drugi jednostavno po prirodi skloni kritici i prenose sopstvene frustracije na decu.
"Često čujem izjave poput: ‘Mislio je da ništa ne mogu da uradim kako treba’, ili ‘Ne umem da pišem, mama mi je to stalno govorila’, ili ‘Roditelji su mi govorili da ne pišem (ili ne crtam, ne pevam), jer u tome nema para’."
Ramsperger upozorava da ako roditelj stalno detetu šalje poruku da ne može ništa samo da postigne, ako ga stalno nadgleda, ispravlja i preuzima inicijativu — dete nikada neće naučiti da uči iz grešaka, da komunicira ili se bori za sebe.
To vodi do toga da osoba sumnja u sebe, ne zna ko je i šta želi u životu. Greške su sastavni deo izgradnje samopouzdanja i uspeha, a konstantna kritika i tzv. „helikopter“ roditeljstvo ne dozvoljavaju deci da otkriju u čemu su dobri, niti kako da razvijaju svoje veštine. Zbog toga preterana kontrola može izazvati anksioznost kod dece koja previše brinu, ili depresiju kod onih koji zbog straha od neuspeha ne žele ni da pokušaju.
Stil/Story.hr
