Ponekad smo toliko željni da budemo bliži da ne primećujemo granicu između „biti blizu“ i „biti opterećeni“. Pogotovo sa starijom decom. Vole nas, da. Ali oni imaju svoje brige, zabrinutosti, svetove u kojima nema mesta za naše teške tajne. I ne trebaju im naši stari ožiljci, posebno ako ih više ne bole.
Pa hajde da shvatimo šta je najbolje zadržati za sebe. Ne iz lukavstva, već iz mudrosti, ljubavi i osećaja za meru.
1. Šta se desilo pre nego što su se rodili - posebno stvari zbog kojih se stidite
Jednog dana smo sedeli sa mojim prijateljima i jedan od njih je rekao: „Rekao sam ćerki kako sam skoro ostavio njenog oca kada je bio u vojsci. Mislio sam da će me razumeti... Ali sada ga ona pogleda iskosa i kaže: „Mama, kako si mogla?“ A druga joj odgovara: „Ali ja ćutim. Neka misli da smo oduvek bili savršen par.
Odrasla deca nisu psihoterapeuti. Ne moraju oni da rešavaju vaše životne komplikacije u sedamdesetim. Pogotovo kada te priče dovode u pitanje ono na čemu su izgrađene. „Ti i tata ste uvek bili zajedno“ - tačka. Ne diraj. Ne okrećite se.
Tvoje mladalačke greške, drame i preterivanja - ovo je tvoja priča. I ona zaslužuje poštovanje. Ali ne i otkrića. To je kao stara fotografija: pustite je da skuplja prašinu u fioci, ali je nemojte nužno kačiti na zid, posebno ako bi mogla nekoga da povredi.
2. Koliko zapravo žrtvujete za njih?
Ponekad želite da sednete i sve izložite: „Ne kupujem pilule zato što sam ih poslao unuku za časove“ ili: „Leđa me bole, ali sam ti pomogao oko renoviranja...“ I želite da oni to cene, razumeju, da im bude žao zbog vas... Ali znate li šta deca čuju? Krivica, težina, dug. I dalje ste spremni da žrtvujete svoje zdravlje, ali za decu je to neprihvatljivo.
Kada govorite o svojim žrtvama, posebno u stilu „ali ja…“, vi u suštini pišete račun. I partitura nije o ljubavi. Ovo se tiče dogovora. Čak i ako nemate takve namere, to je u vazduhu.
Ljubav koja zahteva račun postaje težak teret. Ali bi voleo da je oko tebe lako. Zato, čini dobro i zaboravi. Ili nemoj to da radiš ako ti šteti. Ali ne pretvarajte brigu u tešku monetu.
3. Šta zaista mislite o njegovom ili njenom supružniku/supruzi?
Večni problem: ćutati, pa gristi laktove, progovoriti i zauvek završiti na listi „toksičnih majki“. Ali tvoje ruke se samo pružaju: „Kako možeš da živiš sa njom, ona je...“ ili „On nije za tebe, zaslužuješ bolje.“ I čini se kao da govorimo iz ljubavi. Iz anksioznosti. Ali ispostavlja se... kao da potkopavamo njihov izbor.
Samo zamislite. Pozvali ste goste i ponosno poslužili svoje novo specijalno jelo. A mama kaže: „Tvoja supa je malo previše slana. I uopšte, nisam razumela - je li od mesa ili od gume?“ Lepo? Isto je i sa njihovim voljenima. To je njihov izbor, njihovo srce, njihov život. Čak i ako vidite kako je on lenj, a ona manipuliše, to nije razlog za svađu.
Verujte mi, deca to osećaju. Oni vide. Ali dok sami ne budu spremni da to priznaju, vaše reči će zvučati kao svadbena zvona: glasno, nespretno i neumesno. A najneverovatnije je to što će kasnije početi da vas distanciraju. Ne zbog besa. Zbog želje da se pobegne od procene, poređenja, od osećaja da je mama uvek protiv.
4. Koliko se plašite da ćete ostati sami i bespomoćni?
Ponekad to kažemo u nadi da će nam reći: „Mama, šta je s tobom! Uvek ćemo biti uz tebe! Neću dozvoliti nikome da te povredi.“ A ponekad - tek tako, od umora, nesanice, kada mi se sve ovo vrti po glavi: „Šta ako ne mogu da se brinem o sebi? Šta ako me niko ne treba? I dišemo u telefon: „Bojim se da ću ostati sama...“
I deca su uplašena ovim iskustvima. Odjednom te ne vide kao svoju stabilnu, mudru, sveznajuću majku, već kao devojčicu koja drhti pred nepoznatim. I počinju da imaju unutrašnji sukob. Oni sami još nisu shvatili šta će sa svojim životima, a onda ste tu vi – sa svojim brigama.
Tvoj strah nije razlog za sramotu. Razumljivo je. On je stvaran. Ali nemojte o tome govoriti kao o tegovima vezanim za vaše noge, već kao o ljudskoj ranjivosti. A još bolje - sa prijateljem, sa psihologom, u dnevniku. Deca nisu rame na koje se možeš osloniti celom težinom. Oni imaju svoju krhku ravnotežu.
5. Koliko ste razočarani njima?
To je najbolnija istina koju mnogi nose u sebi kao vreću oštrog kamenja. A ponekad - u trenucima svađa, slabosti ili jednostavno iznenadnog pogoršanja iskrenosti - ova torba se otvara. „Mislila sam da ćeš postati drugačiji...“, „Uvređena sam što nisi ispunio/la moja očekivanja“, „Ti nisi osoba koju sam uopšte želela da odgajim.“
Znaš, ovo nije samo fraza. To je kao da ti je pucano u leđa. Jer iza toga stoje decenije detinjstva, kada se dete trudilo, živelo najbolje što je moglo, prolazilo kroz život, grešilo, padalo i ustajalo. I odjednom - bam - ispostavilo se da nisi bio gledalac koji je jednostavno voleo, već strogi sudija sa presudom. Bez žalbe.
I čak i ako u ovom razočaranju ima mnogo bola, čak i ako biste na to imali puno pravo, izgovarati ga deci... To je kao da im okrećete dušu naopačke. Pričaj sam sa sobom o tome. Sa prijateljima. Sa terapeutom. Sa jastukom. Ali ne sa onima koji su nekada pritiskali obraz uz tebe i verovali da si mu oslonac.
6. Šta zaista želite da dobijete od njih?
Ne očekujemo da nam deca daju poklone, obavljaju zakazane telefonske pozive ili pomažu po kući. Očekujemo nešto drugo - priznanje, zahvalnost, pažljiv pogled, par reči: „Ti si najbolja mama na svetu.“ Ali reći to naglas je kao priznati nešto sramotno. „Pa, kako mogu reći da želim da me bar ponekad zagrli na sopstvenu inicijativu...“
A onda počinjemo da okolišamo. Manipulisati, optuživati, nagoveštavati. Ili se povući u ponosnu tišinu: „Neka sam shvati.“ Ali on to ne shvata. Ona ne čuje. Oni žive svojim tempom, sa svojim brigama, a sve što mi dobijamo je osećaj usamljenosti i ogorčenosti.
Ali, iskreno, to je takođe zastrašujuće. I ovde morate biti suptilni. Ne moleći, ne prekorujući, već jednostavno otvoreno na ljudski način. Nema žalbi. Bez: „Ti nikad...“ Ali sa toplinom: „Ponekad mi zaista nedostaje tvoja jednostavna pažnja. Čak i samo da me pozoveš i kažeš: „Kako si, mama?““
7. Čega se plašiš kao mala devojčica?
Odrasli smo, jaki, moramo biti primer, oslonac, sidro. Ovo pravilo često živi tako duboko u nama da priznavanje naših strahova postaje nešto gotovo sramotno. Pogotovo pred sopstvenom decom. Kako je ovo moguće? Trebalo bi da osete da „mama može to da podnese“. Ta baka drži sve pod kontrolom.
Ali u našim dušama stvari mogu biti drugačije. Neki ljudi se plaše starosti kao da je u pitanju mračna soba u kojoj niko dugo nije upalio svetlo. Neki ljudi se plaše da postanu teret. Neki ljudi osećaju usamljenost, koja sve češće dolazi bez kucanja. A neki ljudi misle da će sve što su proživeli biti uzaludno.
I samo želiš da sedneš pored one koju si odgajio, hranio, lečio, pokrio ćebetom i kažeš: „Znaš, plašim se. Ne uvek, ali dešava se. Ne od svega, ali od ovoga - da.“ Bez scene, bez suza, baš kao jedna osoba drugoj. I možda neće rešiti ovu anksioznost. Ali možda će te uhvatiti za ruku. I to će biti dovoljno.
Ali ipak... Deca ne moraju uvek da znaju čega se plašite. Jer se ne može svaki strah deliti. Neke bolje greje toplina prijatelja, dirljiva knjiga ili mačka koja vam leži u krilu kada je čak ni ne tražite.
Imaš pravo da čuvaš svoje tajne. Tajne nisu uvek nepoverenje, ponekad su samo briga. O sebi, o njima, o toj krhkoj ravnoteži koja se zove „naš odnos“.
Starost nije samo stvar mudrosti. Takođe se radi o izboru: šta reći, a o čemu ćutati. I neka ne bude o lažima, već o ljubavi. O onome ko ništa ne zahteva, ništa ne dokazuje i ostaje u srcu čak i bez reči.
