Odbijanje ili izbegavanje škole mnogo je češći problem nego što se to na prvi pogled čini i nije vezan samo za decu u nižim razredima osnovne škole. Pojavljuje se u svim starosnim grupama, kako u osnovnoj, tako i u srednjoj školi.
Roditelji često priznaju da imaju dete s kojim "pregovaraju" o odlasku u školu. "Ne želim da idem u školu!" rečenica je koju sve češće izgovaraju đaci, a istraživanja pokazuju da ova pobuna može biti pokazatelj dubljeg problema – straha od škole.
Kod dece mlađeg školskog uzrasta uglavnom se radi o primarnoj separacijskoj anksioznosti – strahu od odvajanja od roditelja. Stariji uzrasti mogu biti u strahu od procenjivanja i kritike – imaju tremu da odgovaraju pred razredom, plaše se ismejavanja ako pogreše. Poneki sumnjaju u sopstvene sposobnosti – plaše se da će ponavljati razred, da neće upisati srednju školu koju žele….
Kod dece koja polaze u peti razred česti su strahovi od preopsežnog gradiva, mnogo novih predmeta i nepoznatih nastavnika, posebno od onih za koje su načuli da su strogi. Pri polasku u srednju školu, ako dete odlazi u drugi grad, takođe se ponovo mogu aktivirati separacijski strahovi.
Strah od odvajanja
Istraživanja pokazuju kako je "strah od odvajanja" izraženiji kod dece koja su doživela traumu poput razvoda roditelja ili gubitka drage osobe. Važno je znati i da ako roditelj oseća veliki strah i teskobu zbog odlaska deteta u školu, vrlo je verovatno da će to isto osećati i dete.
Deca od roditelja preuzimaju osećaje i ponašanja, pa ako vide strah kod roditelja kada idu u školu, nije neobično da ga i sami razviju. U strahu od škole često se žale na niz telesnih simptoma – glavobolju ili bolove u stomaku.
Ti bolovi kao i ostali simptomi, poput mučnine, lupanja srca, napetosti u mišićima, poremećaja spavanja, umora i iscrpljenosti, nestaju tokom vikenda i školskih raspusta.
U situaciji kada treba krenuti u školu, dete je uplašeno, oseća se ugroženo i bespomoćno, želi da pobegne iz škole, ima osećaj da je nesposobno da savlada nastavno gradivo. Iznenada izjavljuje da se oseća loše, javljaju se telesni simptomi.
Strah od škole mogu izazvati "prozivke" učitelja (zbog neurednog pisanja, pričanja za vreme nastave…). Ponekad deca odlaze od kuće kao da idu u školu, a roditelji za izostanke saznaju tek kada ih škola obavesti.
Uzroci školske fobije
Strah od škole javlja se i kod dece čiji roditelji imaju veoma visoka očekivanja i u najboljoj nameri deci govore: "Ti ćeš sigurno biti odličan, imaćeš sve petice, svi će ti se diviti".
Detetova težnja da ispuni očekivanja dovodi do straha od neuspeha, do straha da će razočarati roditelje ako ne bude uspešno u školi, što uzrokuje različite tegobe. Takođe, strah od škole javlja se kod dece koja odrastaju u porodicama u kojima se roditelji ponašaju prezaštitnički (često zbog svojih separacijskih strahova).
Neretko se strah od škole javlja kod dece koja odrastaju u porodici u kojoj se poremetila porodična dinamika, poput razvoda roditelja, intenzivnih sukoba, bolesti roditelja… tako da dete odbija školu jer oseća potrebu da "kontroliše novonastalu, nepovoljnu porodičnu situaciju i na taj način spreči raspad porodice". Strah može biti i posledica izloženosti deteta fizičkom i verbalnom vršnjačkom nasilju, na putu do škole ili u školi, ali i izolacije od ostalih učenika u razredu, ili poteškoće u uspostavljanju socijalnih kontakata.
Strah od odgovaranja
To je oblik školske fobije u čijoj osnovi je strah od procene. Javlja se kod zatvorene, plašljive, nesigurne dece, preosetljive na kritiku, koja potcenjuju sebe i nedostaju im socijalne veštine, a vršnjaci im se rugaju. Kada dete ustane da odgovara, nastane blokada.
Potom beži sa časa, dobija loše ocene iako je potpuno spremno da odgovara, što sve produbljuje loše osećaje. Roditelji bi trebalo da rade na motivaciji da dete ostane u situaciji straha, a ne da je izbegava. Izbegavanje produbljuje strah, dok suočavanje i postizanje uspeha dovodi do smanjenja straha. Od velike pomoći toj deci su ohrabrivanje, isticanje i pohvala onoga što su dobro uradili.
Kako pomoći?
Prvo i osnovno je utvrditi uzrok straha. Važno je razumeti šta dete oseća, njegovu patnju i posmatrati ga kao ličnost, a ne samo kao učenika. Škola nikako ne sme biti jedina tema razgovora između roditelja i dece. Kada dođe iz škole, nemojte ga odmah pitati kako je bilo u školi. Pitajte ga da li se desilo nešto zanimljivo. Svaki trud treba pohvaliti bez obzira na rezultat i treba upamtiti da dete uči za znanje, a ne za ocenu.
Potičite razredna druženja i prijateljstva, ali ne prisiljavajte dete na druženja na koja nije spremno. U situaciji kada ne želi da ide u školu ili ako se pojave simptomi straha, otvoreno i vrlo strpljivo razgovarajte sa detetom, a kada vam se ono poveri, uvažite razloge zbog kojih se boji da ide u školu.
Pokažite razumevanje, čak i ako vam se razlozi ne čine opravdanima. Jedna od važnih poruka je da odlazak školskom psihologu ne treba shvatiti kao kaznu, već kao logičnu pomoć u prevazilaženju problema. Bez obzira na okolnosti, razvijajte pozitivan stav prema školi, a pred detetom nikako nemojte govoriti negativno o školi, učiteljima i školskim aktivnostima.
Nemojte vršiti pritisak na dete
Svaki podsticaj i pohvala od strane roditelja i nastavnika daje detetu snagu da se ponovo suoči sa strahom koji s vremenom gubi intenzitet. Decu treba naučiti da se suoče sa problemom umesto da od njega beže. Sticanjem samopouzdanja ojačaće i socijalne veštine.
Nemojte opterećivati dete prevelikim očekivanjima i nemojte ga ucjenjivati i pretiti mu zbog izostanaka, ali ni opravdavati njegove izostanke bez razloga. Kod lečenja straha od škole mogu se koristiti različite psihološke terapije, no na njih će dete uputiti pedijatar ili lekar nakon što se otkrije uzrok problema. Takva terapija može biti govorna, ako dete, na primer, ima govorne probleme, ili se može raditi o bihejvioralnoj terapiji, grupnoj terapiji i slično.
NE PROPUSTITE
Stil/Miss7Mama
Bonus video:
