Odvajanje se može razviti prema različitim scenarijima, kaže porodična psihološkinja Auror Le Moing. „Ova faza se doživljava zavisno od tipa porodice. Na primer, samohrani roditelj koji ima samo jedno dete može se osećati napušteno”, napominje ona. Zauzvrat će se i samo dete osećati krivim što je otišlo da živi samo i napustilo roditelja. U nekim porodicama, pak, deca su ta koja drže roditelje na okupu. Kad deca odu iz kuće, može se ispostaviti da su oni bili jedini razlog za održavanje zajednice.
Kako se nositi sa sindromom napuštenog gnezda?
Važno je unapred se pripremiti za činjenicu da će naša deca napustiti porodično gnezdo. Želimo da budu srećna i da se razvijaju. Stoga, kada shvatimo da deca mogu i žele da žive bez nas, moramo učiniti sve da ih pripremimo za samostalnost. Ako deca osete našu podršku, onda se naša veza s njima neće prekinuti, nastavi će da nam se vraćaju po potrebi, da nas zamole za pomoć ili savet.
Klinička psihološkinja Beatris Koper-Rojer formulisala je savete za roditelje čija su deca započela samostalan život.
Izostanak svakodnevne komunikacije s decom često nanosi bol. Nisu svi roditelji psihički spremni za odvajanje od dece. Osim toga, znamo kakve opasnosti mogu čekati decu u velikom svetu, a to, naravno, izaziva zabrinutost.
