Grube reči, omalovažavajući komentari i ponižavajuće kritike deci šalju izrazito negativne poruke o njima samima, poruke koje mogu imati dramatičan uticaj na njihovu budućnost. Kao što je rekao jedan slušalac u mojoj emisiji na radiju:
“Kad bih morao da biram između fizičkog i verbalnog zlostavljanja, uvek bih izabrao batine. Kod batina se mogu videti tragovi, pa će se barem ljudi sažaliti nad vama. Kod verbalnih uvreda, samo te izlude. Rane su nevidljive. Nikome nije stalo. Fizičke povrede zacele mnogo brže nego uvrede.”
Kao društvo, tradicionalno smo smatrali da je disciplinovanje dece privatna stvar, koja se rešava unutar porodice. Danas, mnogi stručnjaci prepoznaju potrebu za novim postupcima u suočavanju s proširenim fizičkim i seksualnim zlostavljanjem dece. Ali čak ni oni najzabrinutiji ne mogu učiniti ništa za verbalno zlostavljano dete. Ono je sasvim samo.
Moć okrutnih reči
Većina roditelja će povremeno reći nešto ponižavajuće svojoj deci. To nije nužno verbalno zlostavljanje. Ali jeste zlostavljanje kad se dete često verbalno napada zbog njegovog izgleda, inteligencije, kompetentnosti ili njegove vrednosti kao ljudskog bića.
Kao roditelji koji žele punu kontrolu, verbalni zlostavljači imaju dva različita stila.
Postoje oni koji napadaju direktno, otvoreno, te pokvareno degradiraju svoju decu. Nazivaju ih glupom, bezvrednom ili ružnom. Govore da bi bilo bolje da se njihovo dete nikad nije rodilo. Zaboravljaju na detetova osećanja i dugoročne posledice njihovih stalnih napada na razvoj detetove slike o sebi.
Ostali verbalni zlostavljači su više indirektni, napadaju dete neprestanom kišom zadirkivanja, sarkastičnosti, uvredljivih nadimaka i humora. Oni zbijaju šale poput: “Poslednji put sam video tako veliki nos na Velebitu”, ili: “To je odlična jakna – za klovna”, ili: “Verovatno si bio u pogrešnom redu kad se delila pamet”.
Sećate li se stare izreke: "Štapovi i kamenje mi mogu polomiti kosti, ali reči me nikad ne mogu povrediti"? To nije istina.
