Postavljanje granica u vaspitanju dece je podjednako važno kao i ljubav, poštovnaje, razumevanje i podrška.
Svako roditeljsko "ne", bilo verbalno ili neverbalno, izraz je postavljene granice. Vjerujem da ćemo se svi složiti da su granice nužno potrebne. Ipak, mnogi roditelji muče se s odlučivanjem gdje ih zbilja postaviti.
Za većinu roditelja postavljanje granica je svakodnevnica.
Ne diraj to. Ne guraj sestru. Ostavi to. To nije tvoje. Ne viči. Ne trči.
Svako roditeljsko "ne", bilo verbalno ili neverbalno je postavljane granice. Verujem da ćemo se svi složiti da su granice neophodne. Ipak, mnoge roditelje muče odluke gde ih treba zapravo postaviti.
Kad postajemo prestrogi, a kad smo preblagi?
Hoćemo li decu preterano razmaziti? Da li će nas se plašiti?
Vole li deca granice?
Koliko god vam bilo čudno, deca vole postavljanje granica. Kad su mali, vi ste im kao roditelji izvor informacija o spoljašnjem svetu koji deci često zna delovati zastrašujuće i zbunjujuće.
Da bi se ta zbunjenost smanjila, a deca aučila da na pravilan način prihvataju informacije iz orkuženja, važno je da imaju čvrsta pravila na koja se mogu osloniti. I mi odrasli se osećamo sigurno kad znamo koja su pravila određene situacije; za decu je to još važnije.
Sreća deteta zavisi isključivo od vas: Dobar roditelj nikad ne radi ovih 8 stvari!
To što deca vole i potrebne su im granice ne znači da im se povremeno neće opirati. Ipak, držanje granica pomaže im da osveste odgovornost za svoje ponašanje i osete se sigurno i zaštićeno.
Ako deca mogu da vam veruju da se držite izrečenih reči, onda vam mogu verovati i da ćete ih zaštititi kad to bude potrebno.
Gde postaviti granice?
Verujem da postavljanje granica iscrpljuje većinu roditelja – kad su deca mala, svaka situacija može delovati opasno i za većinu stvari imamo potrebu da viknemo: NE. Ipak, što to radimo, deca nas manje poštuju, naše NE postaje samo buka u pozadini.
Važno je pre nego što postavimo granicu detetu razmisliti koliko je nama ta granica zaista važna i što bi se dogodilo da je ne postavimo. Mi detetu određujemo sve – kad će jesti, šta će jesti, šta će obući, kad se može igrati, kad sme ići kod bake, u park.. itd.
Važno je da popustimo gde možemo i da umesto jednostavnog NE pokušamo usmeriti dete u neko prihvatljivije ponašanje.
Zamislite sledeću situaciju.
Vaše petogodišnje dete želi da slaže toranj od staklenih čaša. Verujem da je prva reakcija koju imate instantno NE i NE. Zbog čega?
Verujem da je odgovor na to sigurnost – čaše se mogu razbiti i dete se može povrediti.
Postoji li mogućnost da osigurate da se to ne dogodi? Npr. postavite neki sunđer kao podlogu?
Verovatno se deo vas i dalje boji – da li je dete dovoljno sprećno?
Postoji li mogućnost da ga naučite kako da bude spretniji i slaže čvršći toranj? Ako vam se ni to ne čini dovoljno sigurno, da li bi bilo u redu da slaže plastične čaše?
Ovakav proces razmišljanja zahteva znatno više vremena i energije nego jednostavno odbacivanje njegove ideje, ali pomaže vama da shvatite gde su tačno granice i zbog čega je bitno da ih se držite.
Nemojte se čuditi ako uz ovakvo analiziranje odbacite većinu granica koje su vam izgledale važne. To je u redu. Pet jako važnih pravila koja se poštuju 100 posto vremena mnogo je bolje nego 30 pravila koja nemamo snage održavati.
Kako formulirati granice?
Granice je važno formulisati što je jasnije i jednostavnije moguće. U vrlo ranoj dobi deteta granice ćete najviše postavljati fizički – odmičući dete od stvari koje ne želite da dira, postavljanjem ogradica i slično. Što su deca starija, granice ćete češće postavljati verbalno. U verbalnom postavljanju granica vrlo je važno biti svestan činjenice da ono što govorite ne mora značiti isto vama i vašem detetu.
Kad kažemo detetu "budi dobar", znamo da pod time podrazumevamo da ne trči, ne viče, ne razbija, ne grize i ne vuče drugu decu za kosu i to očekujemo od njega. Ipak, dete nije čulo ništa od tih poruka koje smo mi podrazumevali i veoma će se iznenaditi kad ga kaznimo za takvo ponašanje.
Važno je jetetu objasniti konkretna ponašanja koja su prihvatljiva i koja nisu te proveriti s njim je li vas čulo i razumelo.
Takođe, možete im uz to objasniti i posledice kršenja postavljenih granica kako biste imali kompletnu sliku o tome šta se od njih očekuje i šta se može dogoditi.
Šta kad se granice prekrše?
Kad govorimo o granicama, moramo razmišljati i o situacijama kad se te granice pređu. Deca će prelaziti granice – ponekad iz inata, a ponekad iz želje da nas testiraju i provere držimo li se stvarno te granice i što će se dogoditi ako se ona pređe.
Zbog neizbežnosti takvih situacija važno je unapred razmišljati o tom scenariju. Ako smo dobro postavili granice, njihovo kršenje trebalo bi dovoditi do logičnih i prirodnih posledica. Da bi poruka bila jasna, važno je da se nakon kršenja granica događaju posledice, a ne spolja nametnute i nepovezane kazne.
Na primer, ako ste od deteta tražili da pospremi sobu pre odlaska u park, a ono to nije uradilo, logična posledica bila bi zabraka odlaska u park sve dok ne pospremi sobu.
Zadavanje neke druge kazne bi moglo delovati zbunjujuće i nelogično.
Takođe, kad nemamo jasno postavljene posljedice određenog ponašanja, povećava se verovatnoća da reagujemo iz besa, te da uradimo nešto za čim ćemo zažaliti.
14 zlatnih saveta pedijatra Jevgenija Komarovskog: Ovako ćete pravilno vaspitati dete!
