Otmica 12-godišnje Monike Karimanović, koja je nestala na putu od kuće do škole, držala je Srbiju u neizvesnosti deset dana. Iako su angažovane velike policijske snage i alarmirano građanstvo okoline Niša, od Monike nije bilo traga.
Očajni roditelji bojali su se da je devojčica oteta i preprodana, jer u njenom uzrastu ova vrsta zločina nije retka. Srećom, dete je pronađeno, a otmičar priveden. Monika je imala sreće.
Sve ono što gledamo u filmovima i serijama poslednje decenije, na čemu scenaristi zasnivaju svoje priče, počinje da se dešava i u našoj zemlji. Deca su nam u opasnosti od trgovaca belim robljem i preprodavaca organa. Nije samo materijalni interes motiv, tu je i seksualno zlostavljanje, pedofilija.
Šta god da je u pitanju, deca su na udaru raznih psihopata. Svaki roditelj je dužan da vaspitava i savetuje svoje mališane kako da prepoznaju situaciju u kojoj su u opasnosti.
Put do škole, dvorište kuće, park u kom se najmlađi igraju - to su najčešće mesta gde se otmice dešavaju. Nekadašnji radnik američkog FBI Klint van Zant predložio je strategiju kako da se izbegne opasnost, ali i reaguje ako dođe do otmice.
Za roditelje
Roditelji vole i hvale se time da su im deca društvena, socijalizovana. Vaspitanje da budu kulturni i ljubazni prema drugim ljudima ima i svoju tamnu stranu, jer tako naučena, deca teško prave razliku među dobronamernim ljudima i onima koji to nisu. Zato je prvo i osnovno naučiti mališane kako da se ponašaju prema - nepoznatima.
Od malih nogu decu moramo da upozorimo da se otmice dešavaju. Otvoren razgovor je obavezan, koliko god to delovalo zastrašujuće. Bolje sprečiti nego lečiti.
Uvek morate da znate gde vam je dete. Tu nema opravdanja. Koliko god bili zauzeti, neko od članova porodice treba da prati njegovo kretanje. Imena drugova i njihove telefone treba imati kod sebe u imeniku. Oni su bitni za dete, ali i za vas.
Napadači i otmičari izgledaju "normalno", kao obični ljudi, i nisu nikakva čudovišta na prvi pogled. Nepoznati čovek za dete uvek treba da bude stranac prema kome se treba ponašati s krajnjom rezervom.
Neka dete nauči koje metode koriste otmičari i napadači: obično pitaju za neku ulicu, nude novac i slatkiše da mališan uđe u njihov auto, prete da će im povrediti roditelje ako ne krenu s njima... Uvek, ali uvek učite dete da misli prvo na svoju bezbednost i da ne veruje takvim pričama i pretnjama.
Prva 24 sata
Vrlo je bitno usaditi detetu u glavu šta da radi ako se izgubi i odvoji od vas na javnom mestu, u gužvi, među mnoštvom nepoznatih ljudi. Najbolje je da potraži neku ženu s detetom i sa njom ode do pulta za informacije ili da pronađu prvog policajca.
Mališani moraju da znaju svoje ime i prezime, adresu i broj kućnog telefona, a naučite ih da zapamte i brojeve policije i Hitne pomoći, laki su za pamćenje. U eri mobilnih telefona, kad ih imaju i najmlađi, dete mora da zna koji broj da pozove ili kaže nekome.
Nemojte da na odeći, rančevima i ostalim ličnim predmetima pišete ime deteta, pogotovo ne adresu. Napadač može da iskoristi tu informaciju da bi mu se približio znajući mu ime. Označite te predmete nekim znakom, cvetićem, ili nečim što je klincima blisko.
Najzad, ako se dete ne pojavi u određeno vreme, najpre bez panike proverite sva mesta na kojima je uobičajeno da se nalazi. Telefonirajte redom komšijama i drugovima. Ne čekajte predugo da pozovete policiju i prijavite nestanak. Prva 24 sata su najvažnija u pronalaženju.
Šta dete treba da zna:
Neka deca rano pokazuju samostalnost, a neka ne. Morate poznavati svoje dete, nije svako sposobno da se snađe. Ali i ona najsamostalnija neretko nasedaju na lepe reči, zato mališan mora da zna da nikuda ne kreće s nepoznatom osobom, da ni od koga ne uzima ništa za jelo i piće i da ne ulazi ni u čiji auto. Nijedan normalan čovek neće za izgubljenog psa, mačku ili ulicu pitati - dete. To prvo treba da mu bude sumnjivo i znak da mu je prišla osoba s lošim namerama.
Nije sramota vikati niti zvati u pomoć. Ako dete primeti da ga neka osoba uporno prati, pokušava da zapodene razgovor ili ga primorava da negde zajedno krenu, neka odmah alarmira ljude oko sebe povicima da je napadnuto i da takva osoba nije njegov roditelj. Što glasnije, to bolje! Uzvik detetu daje adrenalin i dodatnu snagu da se odupre. Otmičari su često kukavice i pobeći će.
Deca nisu odrasle osobe, zato uvek moraju da kažu roditeljima da izlaze iz kuće, bilo da se igraju u dvorištu ili idu kod drugova. Roditelj treba da im da dozvolu za svaki izlazak, vožnju sa roditeljima druge dece, a posebnu dozvolu da dete prespava kod drugova. Svaka porodica trebalo bi da ima svoj "tajni jezik" kako se odbijaju ponude za izlazak od onih za koje se smatra da nisu dobro društvo za dete.
Niko osim roditelja i onih koji brinu o deci ne sme da gleda intimne delove njihovog tela. I najmanji pokušaj navođenja da ih pokaže, ili ih neko dodiruje, za dete treba da bude alarm da se skloni i pobegne.
Najzad, opasnost društvenih mreža, iako je to posebna priča, vreba na svakom koraku. Upozorite dete da ne dozvoljava da se njegove fotografije, bez vašeg odobrenja, pojavljuju bilo gde. I psihopate imaju svoj ukus. Što je manje izlaganja, to je više sigurnosti!
Autor: Ljilja Jorgovanović, tekst objavljen u časopisu Lena (izlazi svake nedelje uz Kurir).
