Kad sam rodila riđokosu bebu, muž je odmah posumnjao da ga varam: Nakon užasne izdaje - slomila ga istina, a onda mi je svekrva priredila obrt života

Mislila je da je povukao gen od njenog ujaka

„Rom, hajde“, odmahnula mu je Alina, pripremajući pelene. „Sto puta sam ti rekla, to je sa majčine strane. Imala sam čika Viktora, majčinog brata. Riđokos, kovrdžava kosa kao kod Afrikanca i zelene oči. Deda mi je rekao da je bio potpuno plav kao dete, a onda je crvena kosa samo izrasla."

Alina u to vreme nije obraćala mnogo pažnje na ovaj razgovor. Umor nakon porođaja, hormoni, neprospavane noći, muž pod stresom zbog novca jer je otišla na porodiljsko odsustvo, ostavljajući ga samog da plaća hipoteku. A onda je tu bio i ovaj mali pramen vatreno crvene kose, potpuno neočekivan za oboje. 

Ali nekoliko nedelja kasnije, Roman je ponovo počeo, ovog puta u drugom smeru. Te večeri su stavljali sina u krevet, a njjegova crvena kosa se presijavala u svetlosti lampe.

„Slušaj, Alina, možda nešto kriješ?“ rekao je njen muž ležerno, ne gledajući je, preturajući po nekim papirima na stočiću. „Kao, pre mene? Ili... pa... nije važno.“

Sa 18 godina su se zaljubili

Alina se ukočila, držeći cuclu. Pre njega? Sreli su se sa osamnaest godina, oboje posle škole. Njen muž joj je bio prvi, i on je to znao. Jednostavno nije bilo „pre njega“ na svetu. Ne bi išla ni u diskoteke bez njega, jer su bili zajedno od prve godine tehničke škole, gde su zajedno učili - on za automehaničara, ona za računovođu.

„Šta to znači, 'krijem'?“, tiho je upitala Alina, glas joj se iznenada slomio kada ju je sinulo: da li je on ozbiljan? Da li je zaista mislio da ona...

„Hajde, nemoj se toliko uzbuđivati“, Roma joj je odmahnuo rukom, čak ni ne okrećući glavu. „Samo sam se šalio. I u svakom slučaju, smiri se, možeš da izgubiš mleko.“

I otišao je u kupatilo, ostavljajući Alinu da stoji nasred sobe sa cuclom u ruci, gledajući svog sina kako spava, koji je bio pljunuta slika svog oca. Isti oblik lobanje, isti oblik očiju, ista brada sa rupicama na obrazima, samo crvenokosa i kovrdžava.

I odjednom je sa užasom shvatila da ovaj „šaljivi“ ton koji je Roma koristio u poslednje vreme uopšte nije bio šala, već potpuno iskren.

Tokom naredne dve nedelje, ove „šale“ su postale redovne. Roma, usred večere, dok je jeo krompir, iznenada bi izleteo:

— Znaš, nedavno sam pročitao na internetu: ako oba roditelja imaju tamnu kosu, onda je crvenokoso dete skoro uvek znak da... pa, generalno, genetika je komplikovana stvar, ali postoje izuzeci, naravno.

Ili kada bi gledali televiziju i na nekom kanalu bi se pojavila emisija o DNK testiranju, on bi uzviknuo sa preuveličanim veselim interesovanjem:

„O, to je smešno! Šta kažete da i mi naručimo jedan, čisto iz zabave? Miško će odrasti i gledati ga.“

Alina je ćutala jer nije imala šta da kaže. Sve što je mogla da kaže, već je rekla. Pričala mu je o čika Viti, pa čak i izvukla stare fotografije svoje majke kao devojčice kako stoji pored njega. I zaista je imao iste crvene lokne kao Miša, i nos, i pege. Miška još nije imao pege, ali će ih verovatno dobiti kad poraste.

Roma je pogledao fotografije i klimnuo glavom, ali Alina je videla u njegovim očima da joj ne veruje. Nije verovao nijednoj njenoj reči, a to je bilo najbolnije. Kako je mogao da je sumnja u varanje posle deset godina braka, nakon što su prošli kroz siromaštvo, svađe, smrt njegovog oca i njen pobačaj dve godine pre rođenja sina. Posle svega toga, gledao ju je kao da je izdajnica koja je rodila tuđe dete.

Vrhunac je došao u nedelju, kada je Mihailo napunio četiri meseca i jedan dan. Roman se probudio ranije nego obično, nije čak ni doručkovao, samo je obukao farmerke i majicu i izašao iz spavaće sobe u dnevnu sobu, gde je Alina dojila bebu u stolici.

Majka ga je naterala da uradi DNK test

„To je to, odlučio sam“, rekao je Roma, stojeći pred njom sa raskopčanim farmerkama, ali sa izrazom lica kao da će uskoro potpisati istorijski sporazum. „Pozvaću danas i saznati gde se ovde radi test očinstva. Uradićemo to, i to je to.“

Alina ga je pogledala, a Miša, osetivši da se majka ukočila, nezadovoljno je mljacnuo usnama i pustio joj dojku.

- Roma, jesi li ozbiljan?

— Apsolutno. Muka mi je od toga. Ne mogu da spavam, vrti mi se u glavi. Sve komšije šapuću, moja majka je zvala juče i pitala na tako čudan način: „Zašto je Miša crvenokos? U našoj porodici nije bilo crvenokosa.“ A ja sam joj rekao: „Pa, Alinin ujak je bio crvenokosa. Drčno mi je odgovorila: „Kakav ujak? To se ne nasleđuje od ujaka.“

Alina je osetila kako joj tlo izmiče ispod nogu.

„Rom, slušaj me“, pažljivo je prebacila Mišu na rame da bi mogao da podrigne i ustala, osećajući kako joj noge trnu. „Ponovo ti kažem: nikada, čuješ li me, nikada te nisam prevarila. Ni sa kim. Nikada nisam ni pomislila na to. Miša je tvoj sin. Pogledaj ga, on je tvoja pljunuta slika! Iste oči, isti nos, iste uši!“

„Šta je sa kosom?“ prekinu je Roman, glasom punim takvog tinjajućeg negodovanja da se Alina trgla. „Gde si ikada videla da dva tamnokosa roditelja imaju crvenokoso dete? Nisam glup, Alina; učio sam biologiju u školi. Ako su oba roditelja tamnokosa, dete će biti tamnokosa. A ako je dete crvenokoso, to je pogrešan otac.“

„Jesi li idiot?“ upita Alina tiho, veoma tiho. „Ti si samo idiot, Rome. Idiot koji ne može ni da otvori udžbenik za šesti razred. Ili čak ni da pročita Vikipediju. Jesi li znao da roditelji sa smeđim očima mogu imati decu sa plavim očima ako oboje nose recesivni gen za plave oči? Isto važi i za crvenu kosu! To je gen MC1R, on...“

„Baš me briga !“, viknu Roman tako glasno da je Miša briznuo u plač, a Alina ga je zagrlila, osećajući kako mu se malo telo trese od jecaja. „Moj sin ne može biti riđokosi! Reci mi iskreno: s kim si spavala dok sam ja bio na poslu? S kim, Alinom?“

Alina se stresla i odjednom, sa zadivljujućom jasnoćom, shvatila da sada pred njom ne stoji čovek za koga se udala, ne onaj sa kojim je delila poslednju veknu hleba tokom studentskih godina, već potpuno stran, ogorčen čovek, zapetljan u sopstvene sumnje, koji je bio spreman da zgazi sve što je bilo između njih.

„Dakle“, rekla je Alina, osećajući kako joj glas postaje tuđi. „Hoćeš test? Uradi ga, neću te sprečavati. Naruči ga, plati ga, uradi ga. Ali zapamti: kada rezultati pokažu da je Miša tvoj sin, objašnjavaćeš mi kako ćeš se iskupiti. Jer ja to ne opraštam, Roma. Ovo nije šala. Optužuješ me da sam nemoralna. Jesi li razumeo? Indirektno me tako nazivaš, ali upravo to misliš.“

„Nisam time ništa loše mislio“, promrmlja Roman, skrećući pogled, ali bilo je jasno da jednostavno pravi pauzu. „Samo želim da znam istinu. A ako si toliko samouverena, čega se onda plašiš?“

„Ne plašim se. Samo mi je muka. Gadno je živeti sa nekim ko mi ne veruje.“

Okrenula se i otišla u spavaću sobu, zatvorivši vrata za sobom, i sela na krevet, grleći još uvek jecajućeg Mišku. Tek tada su suze počele da teku. A crvenokosi dečak je pružio prste ka njenom licu.

Rezulteti promenili sve iz korena

Istog dana, bez ikakve reči, Roma je pronašao laboratoriju na internetu koja je poštom radila DNK testove. Naručio je komplet, a tri dana kasnije kurir mu je dostavio malu kutiju sa pamučnim štapićima, kovertama i uputstvima na četiri jezika. Sve to vreme živeli su kao stranci. On je spavao na kauču u dnevnoj sobi, ona u spavaćoj sobi sa bebom. Razgovarali su samo kada je bilo potrebno, i tada samo kratkim, odsečenim rečenicama.

Alina mu nije kuvala, nije mu prala veš, nije ga pitala kakav mu je dan. Odjednom, sa iznenađujućom lakoćom, isključila je sve sitne brige koje su činile njihov zajednički život deset godina. I Roman je, činilo se, tek sada počeo da shvata razmere katastrofe, jer je jedne večeri ušao u kuhinju gde je ona hranila Miška na flašicu i rekao:

„Slušaj, možda bi trebalo jednostavno da zaboravimo na ovaj test? Hajde da zaboravimo na njega. Zaneo sam se.“

„Ne“, odgovorila je Alina, ne dižući pogled. „Želela si istinu i dobićeš je. Već si je naručio, platio.“

Roma je oklevao, počešao se po potiljku, zatim uzdahnuo, uzeo kutiju i rekao:

"Pa, onda samo napred. Ti uzmi bris od Miške, ja ću uzeti svoj. I poslaćemo ga."

Postupak je bio neverovatno ponižavajući: Alina, držeći sićušni štapić za uši, pažljivo je prešla preko unutrašnje strane Miškinog obraza, koji je odmahivao glavom i plakao od nerazumevanja šta se dešava, a zatim je Roman uzeo bris sa sebe i zajedno su spakovali uzorke u koverte, potpisali ih i stavili u posebnu kesu.

Dve nedelje čekanja su bile teške. Alina jedva da je spavala — stalno je u glavi prolazila kroz razne scenarije: šta ako test iznenada pokaže neusklađenost? Ali to se nije moglo dogoditi, jer nije varala. Apsolutno, 100%, sa čvrstom garancijom. Ali negde u pozadini njenog uma, gadan mali crv sumnje se vijugao: šta ako laboratorija napravi grešku? Šta ako pomešaju uzorke? Šta ako ima neko genetsko iznenađenje za koje nije znala?

Konačno, u petak uveče, kada je već bio mrak i napolju je padala grozna kiša, zazvonilo je zvono na vratima. Roman se javio — poštar je stajao tamo sa preporučenim pismom. Oboje su znali da je to to pismo jer su pratili paket koristeći broj za praćenje, a kada je Roma podigao kovertu, Alina je videla kako mu prsti drhte.

„Otvori ga“, rekla je, stojeći na vratima spavaće sobe sa Miškom u naručju. „Hteo si ga, pa pročitaj.“

Roman je otvorio kovertu, izvukao list papira i prešao preko njega očima, lice mu je postalo sivo. Pročitao ga je ponovo, pa ponovo, a onda pogledao Alinu. U njima je bila takva mešavina stida, straha i zbunjenosti da joj je na trenutak bilo žao.

„Pa?“ upita Alina, iako je već sve razumela iz njegovog pogleda. „Šta je bilo?“

„Verovatnoća očinstva...“ Roman je progutao knedlu, glas mu se slomio. „Devedeset devet zarez devedeset osam procenata. On je moj. Miša je moj sin.“

Miša se vrpoljio u Alininom naručju, ispustio zadovoljan zvuk i zario nos u njen vrat.

„Pa šta ćeš sada reći? Optužio si me da sam varala. Ponizio si me pred svojim prijateljima jer znam da si ih zvao i žalio se. Naterao si me da prođem kroz ovaj ponižavajući proces. Sumnjao si da sam majka tvog deteta. Pa šta sada? 

Roma je zgužvao list papira u rukama, a papir je zgnječio.

 Alina je odlučila da se razvede

„Alina, ja...“ počeo je, ali ga je ona prekinula.

„Ne, slušaj. Dala sam ti deset godina svog života. Dalla sam otkaz kada si mi tražio, jer si to želeo. Trpela sam tvoje pijančenje do kasno u noć, tvoje prijatelje, tvoju majku koja me je mrzela. Oprostila sam ti sve - način na koji si me jednom gurnuo tokom svađe i činjenicu da si potrošio našu ušteđevinu na novi motor. Ali ovo ti nikada neću oprostiti, Roma. Nikada.“

„Čekaj malo“, pokuša Roman da je uhvati za ruku, ali ona ustuknu. „Izviniću se. Kakva sam  budala, zaneo  sam se. 

"Ali ja nisam imao nikoga osim tebe, znaš to. A ti si izabrao da veruješ nekim glupim 'šalama' umesto meni. Dakle, evo mog odgovora: Odlazim. Odmah. Kod majke. Ostaću sa njom dok ne odlučim šta ću dalje.“

„A ja?“ upita Roma tužno, i u tom trenutku je izgledao kao dečak izgubljen u prodavnici, i Alina je iznenada sa zapanjujućom jasnoćom shvatila da više ne voli ovog čoveka. Uopšte. Ljubav koja je bila tu razbila se poput staklene vaze, komadići se nikada nisu sastavili.

„A ti, Rome, živi svoj život kako želiš. Želeo si istinu i dobio si je. Sada živi s njom.“

Brzo, gotovo ne gledajući, spakovala je torbu. Zagrlila je Mišu, i izašla u hodnik. Roman je stajao u hodniku, stežući taj zlosrećni papirić, gledajući je takvim očima da bi, da je bila slabija, verovatno ostala. Ali nije.

Alina je zaustavila taksi na ulazu, dala majčinu adresu i celu vožnju gledala kako ulična svetla trepere pored prozora. Miša je spavao na njenim grudima, njegove crvene lokne su joj golicale bradu. I pomislila je da je možda to najvažnija istina: ne ona napisana na DNK testu, već ona koja živi u tvom srcu, kada odlučiš da veruješ nekoj osobi ili ne. Roman joj nije verovao.

U autu je počeo da svira radio, a voditelj je rekao nešto optimistično o vremenu sutra, a Alina je zatvorila oči i pomislila: „Pa šta. Mogu ja to da podnesem. Miška i ja možemo to da podnesemo.“

Nije znala šta će se dalje desiti — razvod, sud, alimentacija, podela stana, beskrajni razgovori sa rođacima koji bi neizbežno umešali svoja mišljenja.

Ali, bila je ponosna na sebe i svoji odluku, koliko god da je bila teška. Znala je da više sa Romom neće moći da bude srećna.

Iznenadna poseta svekrve

Svekrva nije mogla da se izbori sa osećajem krivice.

Nakon dve nedelje, svekrva  je posetila u maminom stanu. Kada  je videla na vratima, malo je reći da je bila šokirana.

- Molim te, Alina, neću se dugo zadržavati, moramo da popričamo - rekla je bivšoj snaji, odmah je moleći za oproštaj.

- Tek sad sam postala svesna koliko sam pogrešila, sramota me je zbog svega što sam ti učinila. Ništa od toga nisi zaslužila. Zato bar malo želim da se iskupim, donela sam nešto za tebe i mog unuka - govorila je dok joj je pružala neke papire.

Alina nije mogla ni da pretpostavi o čemu se radi. To je bio ugovor o pokolnu sa mojim imenom.

- Neću dozvoliti da me odbiješ. Stan koji mi je ostao od oca od srca dajem tebi i svom unuku, da ne morate bar sada da razmišljate o krovu nad glavom. Nadam se da ćeš nekad uspeti da oprostiš mom sinu, imala sam jako loš uticaj na njega - rekla je svekrva, a nakon to ga je redovno s vremena na vreme zvala bivšu snaju da proveri kako je i da li joj je potrebna neka pomoć.