Godina 2004. Mesec april, nisan ili safar. Jerusalim, sveto mjesto Jevreja, hrišćana i muslimana. U Izraelu, Palestini, Judeji, odnosno u Svetoj Zemlji, u iste dane se proslavlja pravoslavni Vaskrs, katolički Uskrs i jevrejska Pasha. Veliki razlog za slavlje, radost i veselje - ali toga nema. Ponekad se kratko oglase fanfare iz stroja koptskih dečaka odevenih u uniforme boje pustinjskog peska, tek da razbiju teret ovih sumornih dana. Prokletstvo podela, mržnje i zločina vekovima natapa ove zidine i ovu pustinju, u inat Bogu. Uskim ulicama teku kolone namrštenih lica, pozdravljajući samo one prepoznate od svoje konfesije, dok se na druge gleda sa podozrenjem, strahom ili mržnjom. Ne uspevam naći odgovor za taj besmisao.
Pokušao sam razgovarati sa domicilnim Jevrejima, nastojeći da proširim svoje skromno znanje o ovom drevnom i mističnom narodu. Nije mi to uspelo čak ni sa trojicom tradicionalno odevenih koji su na dva-tri koraka od mene dugo, čekajući autobus, razgovarali na ruskom jeziku, da bi, po mom obraćanju, okrenuli glave i prešli na hebrejski. Nakon dvadesetak dana, kada je ta želja skoro sagorela, sasvim slučajno (mada u slučajnosti ne verujem), razgovarajući na parkovskoj klupi u Vitlejemu sa novostečenim prijateljem Milivojem, ukazala mi se nova prilika. Ispred nas je lagano prošetao, a potom se vratio i seo na susednu klupu stariji muškarac, verovatno sedamdesetih godina, u crnom odelu ispod koga su lepršale rese talita - molitvenog jevrejskog šala, sa kukičanom kipom na glavi. Gubeći koncentraciju nad Miliojevim monologom zbog pažnje usmerene ka nepoznatom čoveku, zaključih da on prisluškuje naš razgovor. Ne ustajući sa klupe, dobacih mu:
- Vidim da nas prisluškujete, zanima li vas nešto?
- Neee… Izvinite… Nisam dugo čuo poznati jezik, koji polako zaboravljam.
- Odakle ste?
- Rođen sam u Beogradu i veći period života sam proveo u njemu, sve do sedamdeset šeste i prelaska u Izrael.
- Imate li rodbine u Beogradu? Ide te li tamo?
- Nemam nikoga tamo i nisam nikada otišao posle prelaska u Izrael. Imao sam u Dubrovniku kuću. Prodao sam je devedeset druge za četiri miliona a vredela je četrnaest…
Tu prodaju kuće će ponoviti nekoliko puta u narednim razgovorima. Pozvao sam ga da sedne sa nama, kako bi nastavili da razgovaramo. Odmah je prišao, rekavši da se zove Danilo. Milivoje je ostao još kratko vreme a onda je uz izvinjenje otišao do hotela napomenuvši mi da se sutra naveče vidimo na večernjoj u ruskom manastiru Marije Magdalene na Maslinskoj Gori. Ostavši sa Danilom, poželeo sam da ga pitam hiljadu pitanja vezanih za život Jevreja, ali strahujući da to ne oceni kao moju navalentnost, krenuo sam sa nekim uobičajenim, nezanimljivim, dosadnim, pitanjima iz kojih sam opet, neplanirano, saznavao zanimljive i meni malo poznate segmente, kulture i religije jevrejskog naroda.
Rekao mi je da je u Beogradu završio arhitekturu, oženio se, zaposlio u Eneroprojektu preko koga će kasnije raditi u Jordanu i Egiptu. Tada će prvi put videti Jerusalim i odlučiti da sledeći put dođe sa suprugom i trajno se nastani u Izraelu, zavetujući se da ga nikada više ne napusti. Supruga mu je umrla pre 12 godina, a dve kćerke posle završene stomatologije, odnosno farmacije, će se odseliti u SAD, dok će on ostati sam u Obećanoj zemlji držeći se svog zaveta. Na moju opasku da je veliki uspeh da su mu kćerke, usled stroge migracione politike, dobile američku iseljeničku vizu, odovorio mi je da za njih to nije bio problem i da oni imaju poseban status u Americi. Izraživši svoje čuđenje, dodao je da su prava Jevreja iznad prava drugih američkih građana. Druženje se nastavilo i narednih dana sa stotinama mojih pitanja i zanimljivim odgovorima.
Pričao mi je o Tori, o numerologiji Kabale, o Davidu, Solomonu, o tevili - najvažnijem jevrejskom verskom obredu, o kome ništa nisam znao pa sam ga s posebnom pažnjom slušao. To je čin spiritualnog očišćenja potapanjem u mali, posebni bazen, napunjen čistom vodom, koji se zove mikve, a za koji kaže da je najvažniji objekat u judaizmu, čak važniji i od sinagoga. Slušao sam, a misli su mi bežale ka vodi koja ne samo da čisti telo nego i grehove i dušu vernika. Ukazala mi se neverovatna sličnost sa hrišćanskim krštenjem, islamskim abdestom ili gusulom, hinduističkim Gangom i još nekim drevnim religijama sa božanskom ulogom vode. Negde iz podsvesti doluta i pitanje: Da li smo isti ili su neki orvelovski jednakiji od drugih?
Govorio mi je o podelama u jevrejskoj zajednici. Pripadao je aškenazima a za sefarde kaže da su najzaslužniji za očuvanje običaja, tradicije, jezika i vere. O hasidima je govorio sa posebnim poštovanjem. Pitao sam ga za treći hram, a on mi je mirno odgovorio da se gradi. Zbunjen, upitah ga gde se gradi i da li se bukvalno zida, kamenom na kamen. Ne odgovorivši, odveo me je do Meje Šorim, dela Jerusalima gde živi, i pokazao mi na tek nasuti put koji vodi do otvora tunela kojim se ulazi u utrobu ispod starog Jerusalima. Još mi je rekao da se gradi baš na onom mestu gdje je bio Solomonov hram i kako će izaći iz zemlje kada to bude volja Božija, te da se taj dan bliži. Ćutao sam gledajući tunel iz koga su virile skoro postavljene drvene konstrukcije i put koje do tada nisam spazio, a potom ga pitao:
- Da li neko od obrazovanih Jevreja veruje da su Jevreji od Boga izabran narod i da treba da vode ovaj svet?
Odjednom su mu obrve nestale iza masivnih naočara, iskočile nove bore na iskrivljenom licu, i povišenim glasom punim besa, ljutnje ili pretnje, odgovorio mi je:
- Kakvo je to pitanje Slobodane!?...
I da sam znao odgovor na to pitanje ne bih mogao reći jer su mi se pluća zgrčila ne mogavši udahnuti niti izdahnuti što je neophodno za bilo koji glas. Ubrzo potom usledio je snažan prasak. Udario je nadlanicom od dlan a potom nešto mirnijim glasom rekao:
- To je pisano i o tome se ne raspravlja!
Možda bih ga još nešto želeo pitati ali mi je grlo usahlo a reči nestale u provaliji čije dno se ne vidi, a čiji koraci dobuju po mojoj raspolućenoj glavi.
Danila sam poslednji put video to popodne. Uspomena na njega nije samo molitveni šal, nego i sve njegove priče koje mi, poput kabalističke numerologije, dešifruju ili otključavaju zamršene pojave na ovom svetu koji sve više liči na Jerusalim.
(Autor: Slobodan Simikić)
