Teški kapci poput gnjilih krušaka padaju mi od umora, vukući i glavu ka volanu koji sve slabije držim. Nagla klimanja glavom me na trenutak razbude iz rizičnog polusanjivog stanja, uplaše, trgnu i sve tako do ponovnog nenajavljenog pada olovnih kapaka. Vesna već dugo spava, neudobno naslonjena na spušteno sedište fiata Punto sa "moćnim" motorom od hiljadu i dvesta kubika, bez klime i servo pumpe, kojim smo krenuli na jednomesečni put od više hiljada kilometara po Gruziji i Jermeniji. Spuštajući se ka Trabzonu, na severo-istoku Turske, sa planinskog venca prepunog plantaža čaja, na kome su ostaci grčkog manastira Sumela, vruć vazduh donesen sa obližnjeg Crnog mora nadire kroz širom otvorene prozore, čineći vožnju sve nepodnošljivijom. Već dugo tražim zgodno mesto za preko potreban odmor na kome ću, pored kola, na spužvastom podmetaču odspavati bar pola sata.
- Česma! - uzviknu Vesna.
Trgnu me, skoro uplaši. Usporio sam, okretao glavu levo i desno, ali je nigde ne videh.
- Prošli smo. Nisi je video? Nije daleko da se vratimo.
Uključih sva četiri migavca i krenuh nazad ka uočenoj česmi. Pored lepo isklesane kamene česme, iz koje je šibao mlaz hladne izvorske vode, bila je drvena klupa oko koje su ležale razbacane i zdrobljene prazne kutije od cigareta, opušci, poneka kesa i konzerva od pića hlađenog u koritu. Izvor i hladovina debelog, neobično uvijenog starog bora bili su mesto čestih pauza putnika od kojih je većina znala i planirala ovde odmore, naročito u vrelim septembarskim danima. Dogovorismo se da na ovom mestu odmorimo sat vremena. Ponudih joj da se ispruži na klupi ali ona odbi taj predlog, izgovarajući se da je spavala u autu. Pružio sam podmetač po betonskom zidiću i legao, usmerivši pažnju na nežne melodije koje je stvarao vetar provlačeći se kroz guste borove iglice. Prekratko je trajala ta uspavanka: desetak ili petnaestak sekundi, a onda sam utonuo u san sve dok nisam osetio ruku na svojoj kosi i tihi Vesnin glas:
- Mili, prošao je sat i po…
Brzo ustadoh i posle protezanja osvežih se hladnom vodom, a potom ugledah na desetak metara od mene tri gomile lepo složenih vrećica različite veličine iza kojih je u hladovini, uz plinski čajnik, sedeo proćelavi tamnoputi brkajlija. Posmatrao nas je neobično radoznalim pogledom.
- Šta ovaj prodaje? - upitah Vesnu.
- Čini mi se da su neljušteni lešnici, – odgovori ona.
Podigoh ruku u znak pozdrava. Istog trenutka, kao da je očekivao pozdrav, uzvrati mahanjem sa smeškom koga prepoznah u širenju prosedih brkova.
- Bujrum ćaai.. – reče, pozivajući me rukom da dođem. Pozvao sam i Vesnu ali je ona bila zauzeta potragom za nekom odećom ubačenom u jednu od prepunih putnih torbi.
- Požuri, moramo preći granicu do mraka. – podseti me.
Rukovali smo se i svaki je izgovorio neki pozdrav koji drugi nije razumeo. Nije nudio lešnike za prodaju, nego je odmah izvukao iz skoro pocepane ogromne torbe podmetač na koji sedoh, na koji je ispred mene spustio tradicionalnu čašu za čaj, zavirujući u čajnik da proveri koliko je još ostalo u njemu. Pažljivo osmotrih čašu ne otkrivši tragove od prethodnog ispijanja čaja iz nje. Brzo zaključih da bi bilo neprimereno ili možda uvredljivo da odem do česme da je operem, sumnjajući da je već neko pio iz nje. Brkajlija mi nasu čaj, a zatim među nama otpoče razgovor rečima potpuno nepoznatim za onog drugog, često prekidan posetiocima koji su kupovali ili samo pitali za cenu lešnika. Pokušavao sam naći turcizme iz našeg jezika i na njima sklapao celine koje bi mogle bile biti teme našeg razgovora.
Nije ih bilo. Jako malo turcizama je znao. Činilo mi se da ih nepravilno izgovaram ili da možda i nisu turcizmi. Ja ni jednu njegovu izgovorenu reč nisam razumeo. Osim rečima počeli smo "pričati" gestikulacijom, rukama, prstima, očima, tonovima glasova, osmesima… Povremeno sam bacao pogled na Vesnu koja je sa osmehom pratila neshvatljivu komunikaciju. Nakon dugog sedenja i "kreativnog" razgovora došlo je vreme i za drugi čaj. Domaćin upali plinski gorionik sipajući vodu iz flaše u čajnik, a čašice skloni sa strane, tako da se izmešaše da se više nije znalo ko je pio iz koje.
Pitao sam Vesnu hoće li i ona čaj i predložio joj da nam opere čaše, na šta je ona odgovorila da će čaše oprati ali da neće piti čaj na ovako vrelom danu. Čekajući da čajnik provri pokazao sam svom domaćinu da ću otići da operem čaše na šta je on energično reagovao ne odobravajući moju nameru, nego se počeo dizati sa prostirke kako bi on otišao do vode sa čašama. Oštro sam uzviknuo:
- Jok!- pokazujući gestikulacijom kako ni on ni ja nećemo prati čaše i da je to obaveza za žene, te sam podviknuo:
– Hanumaaa! Hajde, molim te, da dođeš da nam opereš čaše.
Pročitavši moju nameru Vesna je bez reči došla po čaše, a on me je čvrsto zaglio, dugo me tapšući po ramenima, pokazujući zadovoljstvo zbog mog superiornog odnosa prema ženama, koji predstavlja njihov tradicionalni odnos u porodici. Opravši i potom vrativši čaše, Vesna mi je skoro molećivim glasom rekla da smo već tri sata ovde i da bi trebali da idemo, ali meni se nije išlo. Ispijajući čaj pokazao sam mu da hoću da kupim kilogram lešnika, pružajući duplo veći iznos od onog koji je nečitkim ciframa ispisan na parčetu kartona. Odgurnuo mi je ruku i uz brzo promumlane reči ustao i dodao mi vrećicu. Na moje insistiranje uzeo je novac a potom pokušao da vrati višak koji sam odbio da primim. Ispraćajući me do kola pužio mi je na poklon najveću vrećicu od tri kilograma. Uzvratio sam kesom u koju sam ubacio keksove, slatkiše, pa čak i par pakovanja kafe koje smo nosili na put. To iskreno i nesebično darivanje završila su klešta za drobljenje lešnika koje mi je dao kada sam već seo u kola u nameri da krenem. Izašao sam iz kola da se još jednom pozdravim trećim, dugim i čvrstim zagrljajem sa čovekom prema kome sam osećao bliskost i poštovanje, čovekom koji nije želeo da mi proda lešnike da bi zaradio a njega bitan novac, nego je želeo nepoznatim strancima, videvši da su umorni, da ponudi čaj za okrepljenje i odmor.
Crni Punto, uz malo jači gas, odjurio je niz brdo ostavljajući novostvorenog prijatelja da pored izvora prodaje neoljuštene lešnike. Zadovoljna što smo ipak na vreme krenuli, Vesna me šaljivo upita:
– O čemu ste toliko pričali?
Ja joj rekoh da sam saznao da mi bezimeni prijatelj živi gore daleko u brdima, da ima ženu i petoro dece, plantažu lešnika i dvadesetak ovaca. Pripovedao je da svake godine dolazi u septembru-oktobru na ovo mesto da prodaje lešnike. Da je Kurd i da ne zna dobro turski jezik, te da govori jezikom koji se potpuno razlikuje od turskog. Pozivali smo jedan drugog u goste. Tada sam saznao da on nema auto, a kada sam predložio da doleti avionom rekao je da mu je to preskupo i da nema toliki novac… Vesnin osmeh, uz čvrsto stisnute usne i nemirni pogled, rekli su da mi ne veruje, ali meni njena sumnja nije smetala.
Skoncentrisan na vožnju, mislima mi je šetalo pitanje: Da li je jezik jedini oblik ljudske komunikacije koga pokušavamo da nametnemo ne samo svim narodima, nego i životinjama sa kojima smo u interakciji?
Neverovatno je da sam razgovarao skoro dva sata sa čovekom čije ime ne znam a koji je sišao sa Crne planine, daleko u Aziji, da putnicima prodaje lešnike i da sam ga toliko razumeo, mada smo govorili različitim jezicima. Sva dobrota, emocije i pažnja koja je isijavala iz njega ostaće utkana u moje sećanje kao podsetnik da nekada reči nisu neophodne za razumevanje.
Moj drug Branko ne voli pse. Nije mi poznato da im je išta loše učinio, ali sam prisustvovao više puta kada su psi, ničim izazvani, histerično lajali samo na njega. Kažu da je kod konja još više izražen taj oblik telepatske komunikacije. U više primera sam se uverio, posmatrajući kako samo nekim osobama prilaze napušteni konji, koje često nazivaju divljim, pojedinim osobama bilo da se radi na Stolovima, Staroj Planini ili Romaniji. U drevnim spisima sa prostora današnje Grčke, delfini su viđeni kao sveta bića, povezana sa bogovima poput Apolona i Posejdona, samo zbog njihovog razumevanja ljudi. Kažu da nikada nije zabeležen ni jedan slučaj da su delfini učinili nešto loše čoveku, a postoji niz primera da su pomagali, naročito brodolomnicima ili neplivačima, i pored toga što su ih neki ljudi ubijali zbog cepanja ribarskih mreža ili rasterivanja jata riba.
Da li je neverbalna komunikacija iskrenija ili smo toliko pokvarili reči da danas skoro ništa ne znače? Svakodnevno smo preplavljeni izlivima mržnje kroz neke nakaradne izraze, a najružnije reči koristimo za opisivanje svih onih koji nam nisu po volji.
Često se setim sveštenika iz "Čak-Čaka", zoroastetskog hrama negde sa juga Irana, koji mi je objašnjavao osnovne principe po kojima treba da živi čovek na zemlji, a koji su predstavljeni kroz tri stalno goreća plamena pored kojih smo stajali, za koje je rekao da neprestano gore oko 700 godina. Ti principi su: dobre misli, dobre reči i dobra dela. Prvi put sam se zamislio nad spoznajom nesreće koja dolazi kroz loše reči.
Zato ću kroz molitve prizivati nemušti jezik sve do ljudske spoznaje biblijskih reči kojima počinje Jevanđelje po Jovanu: "U početku beše reč, i reč beše u Boga, i Bog beše reč" .
(Autor: Slobodan Simikić)
