Štafenija i Dragoš su sigurni da im je Sveta Petka pomogla da u sirotištu nađu svoje dete: "Čim sam je videla, znala sam da je baš ona moja ćerka"

Nakon godina borbe s neplodnošću, Štefanija (27) i Dragoš (32) Mehedincu iz Rumunije odlučili su da pokušaju sa usvajanjem. Bili su uvereni da je njihova misija da promene sudbinu deteta koje se, ne svojom krivicom, našlo na listi dece koja mogu da budu usvojena. Bilo im je dovoljno da samo jednom vide lice šestogodišnje devojčice na fotografiji, pa da shvate da će im se ostvariti najveći san.

Pronašli smo je na Svetu Petku

Prošao je maj, prošao je jun, prošao je i jul. Nisu primali nikakve pozive od DGASP-a. Štefanija i Dragoš odlučili su da više ne čekaju "podudaranje", već da odu u Zaštitu dece kako bi videli javne profile dece za usvajanje – bazu podataka o deci za koju u poslednjih šest meseci nije pronađena kompatibilna porodica. Trebalo je nekoliko putovanja i nekoliko poseta listi (koja se periodično ažurira) pre nego što su pronašli šestogodišnju devojčicu kojoj su poželeli da postanu roditelji.

"Većinu vremena, odatle smo odlazili praznih ruku. Iako nema detaljnih informacija, postoje važni detalji o mališanima, ponekad teški za čitanje i emocionalno prihvatanje. Ali, na dan Svete Petke, koju smatramo zaštitnicom našeg doma, vratili smo se u sedište DGASPC Olt kako bismo pogledali javni profil i tog dana smo pronašli našeg malog anđela. Na fotografiji se široko smešila, bila je spokojna i prenela nam je toliko emocija da mi je i danas teško rečima opisati", priseća se Štefanija.

Odmah su bili fascinirani devojčicom. Pogledali su se u oči, Štefanija je pitala muža: "Dragoš, jesi li primetio?", "Šta? Da liči na mene?", odgovorio je. "Oči su nam oboma bile pune suza i zamolila sam socijalnu radnicu da što pre blokira njen profil u sistemu kako drugi ne bi mogli da mu pristupe. Rekla sam joj je da je devojčica sa slike naša devojčica, jer smo se tako osećali. Čak su i gospođe u Direkciji potvrdile sličnost između nas dve", priča Štefanija i dodaje da nikada nije mislila da joj jedna slika može preneti toliko emocija.

Sve do novembra, kad su se prvi put videli, bilo je dana, večeri i noći u kojima su i Štefanija i Dragoš bili zaokupljeni mislima i pitanjima: "Kako će biti? Šta da joj kažemo? Šta da je pitamo? Šta ako nas ne želi?! Kako ćemo je naterati da nas voli?"

Pored biološke majke devojčici je život bio u opasnosti

Došao je novembar, kad su prvi put mogli da vide Katalinu. Takođe su dobili njen medicinski karton, a socijalna radnica dala im je devojčicin dosije. Saznali su njenu životnu priču od rođenja do tog trenutka. Pred njima je bilo dete koje je mnogo patilo. Prve tri godine živela je sa svojom biološkom majkom, ali je tokom tog perioda doživela traumatična iskustva. Kasnije, jer joj je život bio u opasnosti, preuzela ju je hraniteljska porodica.

U prvim minutima njihovog prvog susreta vladala je tišina. Samo su tri para očiju nekako razgovarala jedno s drugim. Ne rečima, već suzama. "Prvi put u životu mi je bilo teško da pronađem reči. Samo sam imala želju da pomirišem Katalinu i uverim se da je stvarna. Sad mi kaže da je od prve sekunde osetila da ćemo joj biti roditelji, da je bila srećna što smo mladi i što imamo nežne glasove. Znala je zašto smo tu, znala je da želimo da budemo njeni roditelji, jer ju je hraniteljka na to pripremila", kaže Štefanija.

"Da li ste sigurni da me nećete napustiti?"

Njih troje su se upoznali u oktobru 2021. godine, a u martu 2022. godine, odmah nakon Dragoševog rođendana, devojčica se uselila u novi dom. "Muž uvek kaže da je to bio najlepši poklon u njegovom životu." Ali period kada su bili razdvojeni i viđali se samo tokom poseta bio je težak i za Katalinu i za njene roditelje. "Nakon poseta, Katalina je uvek prestajala da razgovara sa drugima, sve što je govorila bilo je da želi da se mama i tata vrate. Jednom je ostala dva dana s kikicama koje sam joj napravila, nije čak ni dozvolila hraniteljici da je očešlja da joj se kikice ne bi pokvarile", kaže Štefanija.

Započeli su novi život, novi za svakog od njih. Prilagođavanje je bio proces s usponima i padovima. Smeh je odjekivao kućom, ali bilo je i trenutaka kada su roditelji morali da postanu snažni stubovi podrške za Katalinu, kako bi devojčica mogla da prebrodi svoje traume. Strašan strah devojčice od napuštanja, koji ju je pratio dugo vremena, bio je očigledan u jednom jedinom pitanju: "Jesam li sigurna da ću ostati s tobom ceo život?"

"Činjenica da se od početka među nama razvila snažna i zdrava veza mnogo nam je pomogla da je podržimo da prevaziđe svoje strahove. Kakva god pitanja imala, nikada joj nismo davali neiskrene odgovore. Dobro je da dete bude pripremljeno i da što ranije shvati neke stvari o svom životu. Svi mi roditelji želimo decu koja su sigurna u odluke koje će donositi tokom života, da imaju zdrav put i da na njih ne utiče prošlost", kaže Štefanija.

Ako njihova ćerka ikada poželi da upozna svoju biološku majku, ispuniće joj tu želju. "To je njeno pravo!"

Usvajanje menja sudbinu deteta, ali menja i živote onih koji postaju roditelji.

"To je težak put, s mnogo iskušenja i teških trenutaka, ali zadovoljstvo u detetovim očima i vreme provedeno zajedno je najlepši dar koji nam život može da nam pruži, kako nama, kao usvojiteljima, tako i mališanima, kojima je potrebno toliko ljubavi i razumevanja", ističe Štefanija.

Ona i njen suprug započeli su još jedan postupak usvajanja – žele da njihova porodica postane bogatija za još jednog člana. Jasno su videli kako su promenili Katalinin život i ne žele tu da se zaustave, piše totuldespremame.ro.

"Usvajanjem se može promeniti sudbina nevine duše, teško opterećene sudbinom. Usvajanje nije samo prilika za proširenje porodice, već pre svega šansa za bolji život za ovu decu, rođenu iz naših srca. Samo idite prema njima otvorenih srca!", poručuje Štefanija.

(Žena)