"Moja prava mama još uvek živi ovde", šapnuo mi je moj pastorak jedne noći dok sam ga pokrivala. Nasmejala sam se, misleći da govori iz dečje mašte. Ali ubrzo sam počela da primećujem da u našoj kući nešto – nije kako treba.
Kada sam se udala za Bena, znala sam da ulazim u život udovca. Bio je duboko vezan za svoju pokojnu suprugu Irenu i sam je odgajao njihovog sedmogodišnjeg sina, Luka. Poštovala sam ljubav koju je i dalje nosio prema njoj – bila je to ljubav prema prvoj ženi i majci njegovog deteta. Nisam želela da je zamenim, već da stvorimo novo poglavlje za nas troje.
Porodica koja je delovala savršeno
Prvi meseci su bili baš onakvi kakvima sam se nadala. Luk me je prihvatio bez straha i otpora. Igrali smo se satima, čitala sam mu priče za laku noć, pomagala oko domaćih zadataka. Naučila sam i da mu spremam omiljene makarone sa sirom – sa duplom porcijom sira i prezlama odozgo.
Jednog dana me je, sasvim prirodno, počeo zvati "mama". Ben i ja smo razmenjivali ponosne poglede. Sve je delovalo kao da ide savršeno.
Rečenica koja mi je sledila krv u žilama
Jedne večeri, dok sam ga stavljala u krevet, Luk me je pogledao ozbiljno i rekao: "Znaš… moja prava mama još uvek živi ovde."
Nasmejala sam se i pomilovala ga po kosi.
"Dušo, ona će uvek biti s tobom, u tvom srcu."
Ali on je odmahnuo glavom. Uhvatilo me je za ruku i rekao tihim, ali čvrstim glasom: "Ne. Ona je ovde. U kući. Ponekad je viđam."
Prošla me je jeza. Ubedila sam sebe da je to samo dečja mašta – ali nelagoda je ostala.
Sitnice koje su postale previše čudne
Počela sam da primećujem da se stvari u kući pomeraju same od sebe. Skupila bih Lukove igračke – da bih ih kasnije našla na istom mestu. Kuhinjski ormarići koje bih sredila ujutru, već sutradan bi bili vraćeni u staro stanje.
Jednog dana sam sklonila Ireninu fotografiju sa vidnog mesta. Sledećeg jutra bila je opet tamo – čista, obrisana, kao da ju je neko pažljivo vratio.
Kada sam to pomenula Benu, samo se nasmejao i rekao da umišljam.
Ali znao je.
"Mama kaže da ne diraš njene stvari"
Nekoliko dana kasnije, dok smo Luk i ja slagali slagalicu, pogledao me je i šapnuo: "Mama kaže da ne treba da diraš njene stvari."
"Koja mama?" pitala sam.
"Prava mama. Ne voli što pomeraš njene stvari."
Tada sam shvatila da ovo više nije dečja igra.
Tajna na tavanu
Te noći sam, dok je Ben spavao, otišla na tavan. Tamo je čuvao stare Irenine stvari. Među kutijama sam primetila mala vrata koja ranije nisam viđala. Otvorila sam ih – i ušla u usku sobu.
Na krevetu je sedela žena sa fotografija.
Irena.
Odnosno – žena koja je izgledala kao ona.
"Ti si… Emili. Benova sestra?" promucala sam.
Klimnula je.
Već tri godine je živela skrivena na tavanu.
Istina koja je bila strašnija od duha
Emili je bila psihički bolesna. Nakon Irenine smrti se slomila. Ben ju je sakrio da bi je "zaštitio". Ali ona je počela da razgovara s Lukom – i da mu se predstavlja kao njegova majka.
Nije bila duh.
Bila je mnogo opasnija od toga.
Snimak koji nam je otvorio oči
Postavili smo skrivenu kameru. Te noći smo videli kako Emili izlazi, ide do Lukove sobe i razgovara s njim dok je još u polusnu.
Tada je Ben shvatio da više nema izgovora.
Bolna istina i novi početak
Ben je rekao Luku istinu – jednostavno, koliko dete može da razume. Da je Emili bolesna. Da njegova prava mama ne može da se vrati. Da svi moramo da pomognemo.
Emili je sutradan odvedena na lečenje.
Kuća je ponovo postala tiha. Normalna.
Porodica koja je preživela nešto jezivo
Nije to bio život kakav sam zamišljala.
Ali iz svega smo izašli jači – kao porodica koja je prošla kroz strah, zablude i istinu.
I ostala zajedno.
