„Jesi li ti dobro, mama?“ – glas mog muža Dejana odjekivao je hodnikom našeg stana, dok sam ja stajala u kuhinji sa rukama umočenim u penu od deterdženta. Srce mi je lupalo kao da će iskočiti iz grudi. Nisam stigla ni da izvadim tanjire iz mašine za pranje sudova, a već sam znala da će veče biti dugo.
Moja svekrva, gospođa Ljubica, stajala je u dnevnoj sobi sa osmehom koji je bio preširok da bi bio iskren. Pored nje, nepoznati čovek – kasnije ću saznati da se zove Zdravko – nespretno je držao buket karanfila i plastičnu kesu iz prodavnice. „Dejane, sine, šta je tu čudno? I ja imam pravo na malo sreće!“
Vazduh je bio gust od neizgovorenih reči. Naš stan ima samo dve spavaće sobe, a već nas četvoro živi tamo: Dejan, ja, naša ćerka Lana i njegova majka. Mesecima već sanjam o svom miru, o tome da mogu da ostavim šolju na stolu, a da me niko ne pogleda popreko. A sada ovo – Ljubica dovodi udvarača.
„Mama, gde će čovek da spava? Nema mesta!“ Dejan je bio na ivici. Lana je virila iza vrata svoje spavaće sobe, širom otvorenih očiju. Ja sam samo ćutala, trudeći se da ne plačem pred svima.
Zdravko je pokušao da bude duhovit: „Ne brini, ja sam skroman čovek. Mogu i na kauču!“
Moja svekrva ga je pogledala sa nežnošću koju nikada nisam videla kod nje. „Zdravko je samo došao za vikend. Nije ništa strašno.“
Ali za mene je bilo strašno. Osećala sam se kao gost u sopstvenom domu. Sećam se kada smo Dejan i ja prvi put počeli da živimo zajedno – sanjali smo o toplom domu, o miru posle posla, o večerima uz film i vino. Onda je Ljubica izgubila stan posle razvoda i uselila se kod nas „na kratko“. To kratko vreme traje već tri godine.
Te večeri nismo večerali zajedno. Dejan je izašao napolje da zapali cigaretu, Lana se zaključala u sobu sa svojim tabletom, a ja sam sedela za kuhinjskim stolom, gledajući kroz prozor u tamu. Ljubica i Zdravko su se smejali u dnevnoj sobi, kao da su sami na svetu.
Naredna dva dana su bila mučna. Zdravko je zauzeo kauč, njegove stvari su bile svuda – papuče ispod stola, četkica za zube u kupatilu pored moje. Lana mi se žalila: „Mama, zašto baka dovodi strance? Ne mogu da učim uz buku.“ Nisam znala šta da joj kažem.
U nedelju uveče, Dejan i ja smo konačno imali priliku da razgovaramo nasamo.
„Ne mogu više ovo da radim“, rekla sam tiho dok smo sedeli na balkonu. „Osećam se kao podstanar u svom stanu. Tvoja mama nas ne poštuje niti naš prostor.“
Dejan je uzdahnuo: „Znam, ali šta mogu da uradim? Ona nema gde da ode. A sada je tu i ovaj Zdravko... Plašim se da joj bilo šta kažem jer se plašim da ne napravim još veći problem.“
„Šta je sa nama? Naš brak? Lana? Zar nismo važni?“
Dejan me je pogledao sa tugom u očima: „Ti si mi najvažnija stvar na svetu. Samo... osećam se kao da sam između dve vatre.“
Nisam mogla da spavam te noći. Razmišljao sam o svemu kroz šta smo prošli – hipoteka za stan, dani kada smo jedva sastavljali kraj s krajem, svađe oko sitnica... A sada ovo. Da li sam sebična što želim svoj mir? Ili sam samo umorna od stalnog prilagođavanja?
U ponedeljak ujutru, Ljubica je spremala doručak kao da se ništa nije dogodilo. Zdravko je sedeo za stolom i pričao viceve Lani, koja ga je sumnjičavo gledala.
„Majo, želiš li kafu?“ upitala me je Ljubica veselo.
„Ne hvala“, hladno sam odgovorila.
Nisam više mogla da izdržim. „Ljubice, moramo da razgovaramo.“
Iznenađeno me je pogledala: „Šta se desilo?“
„Ovaj stan je premali za sve nas. Razumem da želiš da budeš srećna, ali i mi imamo pravo na svoj mir. Molim te, poštuj naš prostor i unapred se dogovori kada će neko doći da prespava.“ Glas mi je podrhtavao.
Ljubica je ćutala nekoliko trenutaka, a zatim rekla: „Nisam želela nikoga da uznemiravam... Samo sam želela malo sreće za sebe.“
„Svi želimo sreću“, rekla sam tiho. „Ali moramo da mislimo jedni na druge.“
Zdravko je otišao kući ranije nego što je planirao te večeri. Ljubica se povukla u svoju sobu i dugo nije izlazila.
Dejan mi je kasnije rekao: „Možda smo svi malo preterali... Ali drago mi je što si rekla šta si mislila.“
Nisam sigurna da li sam postupila ispravno ili sam samo još više zakomplikovala stvari. Ali znam da više ne mogu da ćutim kada osećam da gubim sebe.
Ponekad se pitam: gde se završava porodična solidarnost, a gde počinje pravo na sopstveni mir? Kako uravnotežiti svoje potrebe i potrebe svojih voljenih?
