„Ne možeš to da mi uradiš, Marko! To je moj stan!“ viknula sam, glas mi je drhtao, ali nisam mogla da zaustavim suze koje su mi navirale. Marko je stajao naspram mene, ruku prekrštenih na grudima, hladan kao led. „Ana, mama je rekla da je tako najbolje. Ti si ionako stalno na poslu, a meni treba prostor. Ti možeš kod Dejana, zar ne?“
U tom trenutku, sve ono što sam godinama potiskivala – osećaj manje vrednosti, tuga zbog očeve smrti, bes zbog majčine ravnodušnosti – eksplodiralo je u meni. Oduvek sam bila ta koja popušta, koja ćuti i trpi. Marko je bio mezimac, onaj koji nikada nije morao da se bori za pažnju. Kada je tata umro pre četiri godine, mislila sam da ćemo se zbližiti, ali umesto toga, majka se povukla u sebe, a Marko je postao još razmaženiji.
Majka se ubrzo preudala za Milana, čoveka kojeg nikada nisam mogla da prihvatim. On je bio tih, ali u njegovom pogledu sam uvek osećala prezir prema meni. „Ana, moraš da razumeš – Marko je mlad, treba mu prostor za učenje i život. Ti si već odrasla žena,“ govorila mi je majka dok mi je gurala papire pod nos. „Samo potpiši, sve će biti u redu.“
Ali nije bilo u redu. Stan u kojem sam odrasla, koji mi je otac ostavio u amanet, odjednom više nije bio moj. Marko je uz pomoć majke i Milana uspeo da prebaci vlasništvo na sebe. Nisam imala snage da se borim tada – bila sam iscrpljena od posla, od života, od stalnog dokazivanja.
„Ana, ne dramatizuj. To je samo stan,“ rekao mi je Marko jedne večeri dok sam pakovala svoje stvari. „Imaš sreće što imaš Dejana. Neki nemaju nikoga.“
Dejan… Moj dečko već tri godine, čovek koji me voleo ali nikada nije razumeo moju porodicu. Kada sam mu ispričala šta se desilo, samo je slegnuo ramenima: „Pa dobro, ljubavi, dođi kod mene. Biće nam lepo zajedno.“ Nisam imala snage da mu objašnjavam da nije stvar u kvadratima, već u principu. U pravdi.
Prvih meseci kod Dejana osećala sam se kao gost. Svaka stvar koju sam donela iz svog stana delovala je kao tuđi predmet u njegovom prostoru. Noći sam provodila budna, razmišljajući kako su mogli tako lako da me izbrišu iz svog života. Jednog dana sam otišla kod advokata. „Gospođice Petrović, slučaj nije jednostavan. Ako ste potpisali prenos vlasništva…“
„Potpisala sam pod pritiskom!“ viknula sam kroz suze.
Advokat me pogledao sažaljivo: „To će biti teško dokazati. Ali možemo pokušati.“
Počela je moja borba sa papirima, sudovima i advokatima. Marko me izbegavao na ulici; majka mi nije odgovarala na poruke; Milan mi je slao poruke pune pretnji i uvreda. Svaki odlazak na sud bio je kao rana koja se ponovo otvara.
Jednog dana srela sam majku na pijaci. Stajala je pored tezge sa paradajzom, sitna i pogurena. Prišla sam joj tiho: „Mama… Zašto?“
Nije me pogledala u oči. „Ana… Marko ne bi izdržao bez tog stana. On nema tvoju snagu. Ti si jaka devojka. Znaš da te volim…“
„Ne znaš ti ništa!“ prekinula sam je i pobegla kući.
Dejan me dočekao ćutanjem. Znao je da sam slomljena ali nije znao kako da mi pomogne.
Meseci su prolazili. Sudski proces se vukao; svaki put kada bih videla Marka na hodniku suda kako se smeška sa svojim advokatom, poželela sam da ga nikada nisam upoznala. Počela sam da gubim veru u ljude, u porodicu, u pravdu.
Jedne večeri sedela sam sama na klupi ispred zgrade gde sada živi Marko sa svojom devojkom Jelenom. Svetla su gorela u mom nekadašnjem prozoru. Pitala sam se – šta bi tata rekao na sve ovo? Da li bi bio ponosan na mene što se borim ili bi mi rekao da pustim?
Na poslednjem ročištu sudija me pogledao preko naočara: „Gospođice Petrović, imate li još nešto da dodate?“
Ustala sam drhteći: „Imam samo jedno pitanje – koliko vredi porodica koja te proda zbog kvadrata? Koliko vredi pravda ako nema ko da te podrži?“
Sudija je ćutao dugo pre nego što je izrekao presudu – stan ostaje Marku jer sam potpisala pod pritiskom koji nije mogao biti dokazan.
Izašla sam iz sudnice prazna i umorna. Dejan me čekao napolju i zagrlio me bez reči.
Danas živim sa Dejanom u njegovom stanu na Novom Beogradu. Ponekad sanjam svoj stari stan i miris tatine kafe ujutru. Ponekad poželim da nazovem majku ili Marka – ali onda se setim svega što su uradili.
Pitam se često: Da li vredi boriti se za pravdu kada ti najbliži okrenu leđa? Da li porodica znači nešto ako te izda zbog materijalnih stvari? Šta biste vi uradili na mom mestu?
